Unknown

Ti sediš pored Dajane. Ona se ne smeši. Ti izgledaš kao da si naduvan. Oči su ti staklaste i mutne. Takođe izgledaš… kao da te nešto možda muči. Nisam to tada primećivao. Imao sam svoja posla, zar ne? Mauru i hokej i to da se upišem na prvorazredni fakultet. Bio sam siguran da će mi sudbina obezbediti sreću, mada nisam imao pravi plan, niti pojma šta želim da budem. Samo sam znao da ću biti neviđeno uspešan.

Čujem zvono na vratima.

Vraćam fotografiju i ustajem, ali tavanica je previše niska. Sagnute glave, krećem ka otvoru. Dok silazim niz merdevine, ponovo se oglašava zvono. Pa opet. Nestrpljivo.

„Stižem!“ vičem.

Kaskam niz stepenice i kroz prozor vidim da je posredi moj stari drugar iz razreda Dejvid Rejniv. Njegovo neverovatno kvalitetno poslovno odelo kao da je sašilo neko više biće. Otvaram vrata. Njemu je lice sivo i zbrčkano, čak i ako mu Ermesova kravata i dalje stoji u savršenom vindzor čvoru.

„Čuo sam za Henka.“

Ne trudim se da ga pitam otkud. Ona stara izreka da rđave vesti putuju brzo nikada nije bila istinitija nego u doba interneta.

„Je l’ istina?“

„Stvarno ne mogu da pričam o tome.“

„Kažu da su ga našli obešenog na drvetu.“

Svuda po licu urezana mu je tuga. Sećam se kako je želeo da pomogne kada sam ga pitao za Henka na košarkaškim terenima. Nema svrhe da ovde budem uštogljen. „Žao mi je zbog tvog gubitka.“

„Da li se Henk obesio“, pita Dejvid, „ili ga je neko ubio?“

Spremam se da mu ponovim kako ne mogu da pričam o tome, ali na njegovom licu prisutno je čudno očajanje. Sada se pitam da li je kod mene došao po potvrdu ili zbog još nečega.

„Neko ga je ubio“, velim.

Njemu se zatvaraju oči.

„Znaš li nešto o ovome?“, pitam.

On i dalje žmuri.

„Dejvide?“

„Nisam siguran“, napokon kaže on. „Ali mislim da možda znam.“

Ti i Dajana ste uslikali jednu glupavu fotku s nekim likom iz crtaća. Koji beše? Kladim se da je… da, ta druga fotka. Izvlačim je na videlo. Ti i Dajana stojite s Ptičicom između sebe, dok iz fontane Siksflegsa iza vas izbija voda.

Dve sedmice posle toga oboje ćete biti mrtvi.

Tako mi misli lutaju kada spazim kutiju u uglu. To je to. Jedna kutija, Leo. Znaš da tata nije bio veliki ljubitelj materijalnih dobara. Nema tvoje odeće. Nema tvojih igračaka. Čišćenje je bilo deo procesa žaljenja – nisam siguran koja bi to faza bila. Možda prihvatanje, mada bi prihvatanje trebalo da bude poslednji korak, a tata je posle tog čišćenja morao da prevali još gomilu. Znamo da je tata bio emotivac, ali plašili su me njegovi jecaji celim telom – to kako su mu se grudi dizale i spuštale a ramena se tresla, kako je gromoglasno kukao od bola. Bilo je trenutaka kada sam pomišljao da će fizički prepući napola, da će mu se od neprekidne tuge rascepiti trup ili šta već.

I ne, mama nam se nikada nije javila.

Da li ju je tata potražio i rekao joj? Ne znam. Nikada ga nisam pitao. On mi nikada nije rekao.

Otvaram kutiju da vidim šta je tata sačuvao. Evo jedne misli koja mi se nije javila do ovog trena: tata je očigledno znao da ti nikada nećeš moći da otvoriš ovu kutiju. A znao je da je neće otvoriti ni on sam. To znači da će šta god da je unutra, šta god da je odlučio da sačuva, imati vrednost samo za mene. Šta god da je tata sačuvao, sačuvao je to misleći da će mi jednoga dana možda zatrebati.

Kutija je zapečaćena lepljivom trakom. Traka se teško ljušti. Iz džepa vadim ključ i njime režem traku po spoju. Zatim povlačim karton i zavirujem unutra. Ne znam šta očekujem da vidim. Poznajem te. Poznajem tvoj život. Delili smo sobu čitavog tvog života. Nije kao da je bilo šta veliko ostalo nerazjašnjeno.

Ali kada vidim fotografiju na vrhu, iznova se osetim izgubljeno. Na fotki smo nas četvoro – ti i Dajana, Maura i ja. Sećam je se, naravno. Uslikana je u Dajaninom dvorištu. Na njenom sedamnaestom – i poslednjem – rođendanu. Bilo je toplo oktobarsko veče. Dan smo proveli u zabavnom parku Siksflegs grejt advenčer. Ogi je imao druga, penzionisanog pandura koji je tada radio za jednog velikog pokrovitelja parka, i koji je mogao da nam nabavi narukvice sa neograničenim pristupom redu za brzi ulazak. Nismo stajali u redovima za tobogane, Leo. Sećaš li se? Nemam mnogo uspomena na tebe i Dajanu od tog dana. Razdvojili smo se; ti i Dajana ste ostali uglavnom u prostoru za arkadne igre – sećam se da si joj osvojio plišanog Pikačua – dok smo Maura i ja išli na ekstremne tobogane. Maura je na sebi imala kratku majicu od koje su mi se sušila usta