Bog malih stvari

U onim ranim, bespolnim godinama u kojima se sećanja tek rađaju, kada je život pun Početaka, bez ijednog Kraja, i kada je sve Večito, Estapen i Rahel mišljahu da su zajedno Ja, a odvojeno, pojedinačno, Mi. Kao da su predstavljali retku vrstu sijamskih blizanaca, fizički odvojenih, ali duhovno združenih

Tako je s porodicama. I one, kao zlonamerni lekari, tačno znaju gde boli.

Nešto je tražila. Njen život je sada imao veličinu i oblik. Ispod očiju su joj ležali polumeseci. Na horizontu su je čekale horde trolova.

koliko se bezbedno oseća u njegovom naručju, iako, zapravo, za nju nema opasnijeg mesta

Plutajući kao mehurić tišine u moru buke.

Esta je u svetu zauzimao veoma malo mesta.

Vlastita tuga ju je bolela. Njegova ju je razarala.

Ona čuva i druge uspomene na koje nema pravo.

Dok je mešao gusti džem, Esta pomisli Dve Misli, a Dve Misli koje pomisli glasile su:
(a) Bilo šta može da se desi bilo kome
i
(b) najbolje je biti u pripravnosti.

„Znaš li šta se dešava kad povrediš ljude?“, upita je Amu. „Kad povrediš ljude, oni počnu da te vole manje. Eto šta čine nepromišljene reči. Čine da te ljudi vole malo manje.“