sr
Books
Erik Najt

Lesi dolazi kući

  • Миркоhas quoted4 months ago
    Мало дете не мора да осети мноштво опасности на својој кожи да би сазнало какав је њихов исход, пошто му родитељи и друге старије особе могу на основу сопственог стеченог искуства рећи шта ће се десити у одређеном случају. Ниједна животиња не може сопствено стечено знање пренети својим младунцима. Свака се мора упознати са сваким новим искуством као да се с њиме није сусрела ниједна јединка њене врсте откако је света и века. Како је онда Леси научила да се сама прехрани?

    Тако што је поседовала оно што постоји у животињама, а што је некада можда поседовао и човек, али га више нема: инстинкт.

    Захваљујући инстинкту и поукама из сопствених ранијих искустава, животиње успевају да изведу закључке какве човек изводи служећи се својом моћи расуђивања.

    Управо је инстинкт и гонио Леси сваког дана у једном правцу. И управо ју је раније искуство научило да зазире од људских бића. Управо јој је инстинкт говорио да им се склања са видика – да прати ниско тле пуно јаруга, да по узвишицама пролази приљубљена уз земљу. Инстинкт ју је научио и да нађе себи храну.

    Петог дана пута, док се и даље кретала својим брзим, лаким кораком, чула су почела да је опомињу. Застала је на делимично угаженој животињској стази кроз дивљи врес и стала ту као опчињена, истурене главе, док су јој очи, уши и нос читали знаке, тако неприметне да људско биће уопште не би ни могло да их опази.

    Загонетку је пре осталих решило њено чуло њуха. Oсећао се топао, тежак мирис – мирис јела.

    По дугогодишњој навици, Леси је најпре осетила порив да потрчи ка њему, без скривања. Али инстинкт је био јачи. Полегла је, па у том положају, ниско уза земљу, кренула да пузи уз ветар ка мирису. Нечујно се шуњала кроз врес, ближећи се миц по миц. Одједном је на стази угледала баш то што је била нањушила. Стазом је вијугала ласица змијоликог тела. Главу је држала високо, а крај себе је вукла управо убијеног зеца. Плен је био много већи од убице, али га је ова снажно грађена животиња вукла неочекиваном брзином. Тада су чула упозорила и ласицу, па се обрнула као вихор да се одбрани. Пустивши улов, окренула се да се суочи с претњом. Дивљачно је искезила беле зубе и огласила се пискавим криком који је зазвучао као поклич пркосног гнева.

    Спустивши главу ниско, Леси се загледала у њу. Никад дотад није била видела такву животињу. А у њеној пасмини није било ни инстинкта какав имају теријери, који ће брже од људске мисли кидисати на сваку врсту глодара. Oна је припадала раси радних паса, мирољубивих паса – па ипак ју је инстинкт гонио.

    Длака на врату полако јој се накострешила. Губица јој се задигла и оголила зубе. Уши су јој се спљоштиле уз главу. Прикупила је задње ноге.

    Али онога трена кад се одбацила, ласица је, као да је знала у ком ће се тачно тренутку то догодити, кричећи сунула у страну. Брзином муње је промакла кроз сплет вреса, крећући се нечујно, хитро, попут воде која тече. Леси се обрте тражећи је погледом, али чула јој је привлачило нешто друго – топли, крвави мирис зеца што је лежао на стази.
  • Миркоhas quoted4 months ago
    Своје понашање није могла да заснује на прошлим искуствима других јединки њене врсте, што је још један метод којим се човек служи.
  • Миркоhas quoted4 months ago
    није очекивао да ће икада више видети Леси. Након што јој је наредио да остане, након што ју је изгрдио због бежања кући, истински
  • Миркоhas quoted4 months ago
    бити да ти набавимо другог пса, важи?

    Џо није знао зашто, али имао је утисак да му је овсена каша застала у грлу.

    – Али ја не желим другог пса – узвикну. – Никад. Не желим другог пса.

    Пожелео је такође да каже:

    „Желим само Леси.“

    Знао је, међутим, однекуд да би тиме повредио мајку. Зато, уместо тога, узе капу, истрча из куће и настави ка улици којом су друга деца већ ишла у школу.
  • Миркоhas quoted4 months ago
    очекивао да ће икада више видети Леси. Након што јој је наредио да остане, након што ју је изгрдио због бежања кући, истински је поверовао да никада више неће доћи пред школу да га дочека.

    Али негде у самим дубинама својих нада, сањао је о томе иако нимало није веровао да ће му се снови остварити. И кад је тог дана изашао из школе и угледао Леси како га чека као и обично, учинило му се да то није јава – да то проживљава само у сну.

    Зурио је у своју керушу, а на његовом широком дечачком лицу указа се запањеност. На то је Леси, као да је та ћутња знак да њено понашање заслужује прекор, оборила главу. Полако је замахала репом, молећи за опроштај непознатог греха који је починила.

    Џо Караклаф спусти руку да је дотакне по врату.

    – Све је у реду, Леси – споро изговори. – Све је у реду.

    Није гледао у њу. Јер мозак му је радио пуном паром и мисли летеле далеко, далеко. Управо се присећао како је већ двапут довео своју керушу кући. А ипак, упркос свим његовим надама и преклињањима, одузели су му је.

    Зато овога пута није радосно похрлио кући. Уместо тога је стајао, с руком на псећем врату, и мрштио се покушавајући да размрси тај проблем свог живота.

    Хајнс громко залупа у врата кућице и уђе не чекајући да се неко одазове.

    – Ајмо, где хје? – заповеднички изговори.

    Господин и госпођа Караклаф загледаше се најпре у њега, па онда једно у друго. Мајчине очи испунише се немиром; чинило се да не обраћа ни трун пажње на Хајнса.

    – Дакле, зато га нема да дође кући! – рече.

    – Јест – сагласи се њен муж.

    – Заједно су – он и Леси. Поново је побегла, па се он сад боји да дође кући. Зна да ћемо је вратити. Побегао је с њом да је не бисмо могли вратити.

    Oна клону на столицу, а глас јој поста дрхтав.

    – O, господе боже! Зар никад нећу у свом дому имати трунке мира ни спокоја? Никад више ни трунке мира.

    Њен муж полако устаде. Затим пође ка вратима. Узе капу са клина и врати се до своје жене.

    – Немој да ми се секираш, цуро моја – каза. – Џо сигурно није отишô далеко, запутио се он у мочваре. И неће залутати – и он и Леси предобро познају мочвару да би им се тако нешто десило.

    Хајнс, рекло би се, није зарезивао очајање тих људи у кућици.

    – Ајмо сад – каза. – Где хје то моје псето?

    Сем Караклаф се полако окрете ка човечуљку.

    – Управо и крећем да би’ то сазнô, зар не? – каза пријатним гласом.

    – Бога ми, идем и хја с вама – рече Хајнс. – Чисто да будем сигуран да нема неке мутљавине.

    На тренутак у Сему Караклафу букну огроман гнев, те крупним кораком суну ка Хајнсу. Хајнс журно устукну.

    – Мислим, немојте сад да започињете кавгу – писну. – Паметније вам хје да не започињете кавгу.

    Караклаф је пиљио у човечуљка све док овај није скренуо поглед, а онда, као да презире неког ко је толико ситнији од њега и величином и духом, пође ка вратима. Ту се окрете.

    – Ви слободно идите право кући, господине Хајнсе – изговори. – Пас ће вам бити враћен чим га будем нашô.

    Тада Сем Караклаф изађе у мрачно вече. Није пошао у село. Уместо тамо,
  • Миркоhas quoted4 months ago
    је нетремице гледао у оца
  • Миркоhas quoted4 months ago
    – Џо – започео је – ти знаш да си поступио ружно кад си побегао са Леси – да си поступио ружно према мајци и мени?

    Џо је нетремице гледао у оца.
  • Миркоhas quoted4 months ago
    утио се узбрдо споредном улицом и пео се док није стигао до огромне
  • Миркоhas quoted4 months ago
    запутио се узбрдо споредном улицом и пео се док није стигао до огромне висоравни која се, злослутна и голетна, простирала миљама и миљама севером Енглеске.

    Газио је сигурним кораком. Ускоро је пао мрак, али његове ноге су се, као да их
  • Миркоhas quoted4 months ago
    Скровиште у мочвари
    Следећег дана Леси је лежала у свом боксу, а сунце раног лета заливало јој је крзно. Глава јој је почивала на шапама. Очи су јој биле упрте ка месту одакле су Сем Караклаф и његов син отишли претходне вечери. Уши су јој биле начуљене, уперене напред, па су јој тако чула, иако се тело одмарало, била будна за сваки призор, звук или мирис који би могао значити да се њени господари враћају.

    Али поподне је било тихо. Ваздухом се разлегало зујање првих пчела, осећао се мирис влажних енглеских предела. И ништа више.

    Поподне је одмицало, па Леси поче да се мешкољи. Некакав нагон ју је благо опомињао. Био је нејасан, неодредив, можда налик звуку будилника који као кроз маглу узнемири још уснуло људско биће.

    Леси изненада диже главу и оњуши поветарац. Али он јој не пружи никакав умирујући одговор на та нејасна комешања у њој.

    Устала је, полако пошла ка згради штенаре и легла у хлад. То јој није донело нимало олакшања. Поново се дигла и изашла опет на сунце; но ни ту није добила одговор. Чудновати порив који је осећала био је све јачи. Кренула је да шетка по боксу, кружећи уз јаку плетену жицу. Та сила у њој гонила ју је да се врти и врти, да обилази круг за кругом по кавезу. Затим застаде у једном углу и загреба шапом по жици.

    Као да је то био сигнал, одједном је схватила своју жудњу. Време је! Време је да се иде по дечака!

    Није то помислила баш тако просто, као што би помислило људско биће. То је знала тек наслепо. Али нагон ју је читаву обузео и одагнао је све друго из њених осећања и свести. Једино је знала да јој је време да оде до школе као што је годинама одлазила сваког дана.

    Живо је загребала по жици, али она врло мало улеже. Памћење јој је саопштавало да је туда и пре умакла: искидала је најпре жицу, потом прокопала земљу и провукла се испод ограде, одижући је снажним вратом и леђним мишићима да би се ослободила.

    Хајнс јој је, међутим, тај пут ка слободи пресекао. Oјачао је плетиво бокса још дебљом жицом и у тле дуж ње укуцао чврсте дрвене кочеве. Колико год Леси копала и насртала, све је било узалуд. Као да су је пораз и време што је одмицало присиљавали да уложи још више снаге, Леси потрча укруг по боксу. Гребала је по оним местима за која јој је инстинкт говорио да би ту могао постојати пролаз што води ка безбедности, али Хајнс је учврстио и сва таква места.

    Избезумљено је подигла главу и залајала од огорченог гнева, а затим се, опрезно, пропела на задње ноге уз жицу и погледала навише
fb2epub
Drag & drop your files (not more than 5 at once)