Kao što su ubistva i svirepost prirodni i logični, dok je samilost anomalija, proizvod složenih napora jedinke stada da se prilagodi ne bi li obezbedila opstanak ljudskog roda. Samilost, naime, prestaje tu, u okvirima vlastite vrste, a čovekov opstanak je inače obezbedila i beskrajna svirepost prema drugim vrstama. Na primer, širenje ljudske vrste ne podrazumeva da čovek samo lovi već i da proizvodi meso. Sam taj pojam proizvodnje mesa, sama ta zamisao! Ljudi drže životinje u zatočeništvu, oduzimaju im svu radost životnog toka, ubrizgavaju im seme kako bi nehotice proizvodile mleko i mekano meso mladunaca, potomstvo im oduzmu odmah po rođenju, slušaju očajničko mukanje majke, a odmah potom je ponovo oplode. Svet poludi kad čuje da neko jede određene vrste – pse, kitove, delfine ili mačke. Međutim, iz nekog neshvatljivog razloga samilost tu prestaje: daleko pametnije svinje smeju se i valjaju jesti. A to radimo toliko dugo da čovek više i ne razmišlja o promišljenoj svireposti koju podrazumeva moderna proizvodnja hrane.