Doktor Živago

Zbogom, veliki, rođeni moj! Kako sam volela tvoj neprekidni žubor, kako sam volela da se bacam u tvoje hladne talase!

nedostatak.

Gordon i Dudorov pripadali su dobrom profesorskom društvu. Oni su provodili život među dobrim knjigama, dobrim misliocima, dobrim kompozitorima, s uvek dobrom, juče i danas dobrom i samo dobrom muzikom, i nisu znali da je beda srednjeg ukusa gora od bede neukusa.

Dok je preturao po toj svaštariji, on je proveravao i ponovo zapazio da umetnost uvek služi lepoti, a lepota je sreća u vladanju formom; forma je organski ključ egzistencije, formom mora da ovlada sve živo da bi postojalo. Na taj način, umetnost, pa i tragična, jeste priča o sreći postojanja.

Revolucije stvaraju aktivni ljudi, jednostavni fanatici, geniji samoodricanja. Oni za nekoliko časova, ili dana, ruše stari poredak. Prevrati traju nekoliko nedelja, najviše neku godinu, a onda se decenijama i vekovima ljudi, kao svetinji, klanjaju duhu ograničenosti koji je doveo do prevrata.

Posle dva-tri stiha koja su lako potekla i nekoliko poređenja koja su njega samog iznenadila, rad ga zanese i on je osećao približavanje onoga što se naziva nadahnuće. Odnos sila koje upravljaju stvaralaštvom kao da se izvrnuo naopačke. Prvenstvo ne dobijaju čovek i stanje njegove duše, za koje on traži izraz, nego jezik kojim hoće da se iskaže. Jezik – postojbina i utočište lepote i smisla – sam počinje da misli i govori umesto čoveka i postaje muzika ne u smislu spoljašnjeg, čujnog zvučanja, već u smislu tačnosti i mogućnosti svog unutrašnjeg toka. A onda, slično survavanju rečne bujice koja samim svojim kretanjem zaobljuje kamenje na dnu i okreće točkove vodenica, sam govor, snagom svojih znakova, stvara usput, uzgredno, razmer i rimu i hiljade drugih oblika i sklopova još značajnijih, ali dotada nepoznatih, neodređenih, bezimenih.

Posle dva-tri stiha koja su lako potekla i nekoliko poređenja koja su njega samog iznenadila, rad ga zanese i on je osećao približavanje onoga što se naziva nadahnuće. Odnos sila koje upravljaju stvaralaštvom kao da se izvrnuo naopačke. Prvenstvo ne dobijaju čovek i stanje njegove duše, za koje on traži izraz, nego jezik kojim hoće da se iskaže. Jezik – postojbina i utočište lepote i smisla – sam počinje da misli i govori umesto čoveka i postaje muzika ne u smislu spoljašnjeg, čujnog zvučanja, već u smislu tačnosti i mogućnosti svog unutrašnjeg toka. A onda, slično survavanju rečne bujice koja samim svojim kretanjem zaobljuje kamenje na dnu i okreće točkove vodenica, sam govor, snagom svojih znakova, stvara usput, uzgredno, razmer i rimu i hiljade drugih oblika i sklopova još značajnijih, ali dotada nepoznatih, neodređenih, bezimenih.

Posle dva-tri stiha koja su lako potekla i nekoliko poređenja koja su njega samog iznenadila, rad ga zanese i on je osećao približavanje onoga što se naziva nadahnuće. Odnos sila koje upravljaju stvaralaštvom kao da se izvrnuo naopačke. Prvenstvo ne dobijaju čovek i stanje njegove duše, za koje on traži izraz, nego jezik kojim hoće da se iskaže. Jezik – postojbina i utočište lepote i smisla – sam počinje da misli i govori umesto čoveka i postaje muzika ne u smislu spoljašnjeg, čujnog zvučanja, već u smislu tačnosti i mogućnosti svog unutrašnjeg toka. A onda, slično survavanju rečne bujice koja samim svojim kretanjem zaobljuje kamenje na dnu i okreće točkove vodenica, sam govor, snagom svojih znakova, stvara usput, uzgredno, razmer i rimu i hiljade drugih oblika i sklopova još značajnijih, ali dotada nepoznatih, neodređenih, bezimenih.

Bilo joj je zima, žalila se na hladnoću.

„Sirota savremena deca, žrtve našeg čergarenja, mali pokorni učesnici naših skitnji“, mislio je doktor, a devojčici je govorio:

„Tada je u rusku zemlju stigla neistina. Glavna nesreća, koren budućeg zla, bilo je gubljenje vere u vrednost sopstvenog mišljenja. Uobrazili su da je minulo vreme kad se čovek pokoravao podsticajima moralnog čula, da sada opet treba pevati u horu i živeti po tuđim, svima nametnutim shvatanjima. Počela je da se širi vladavina fraziranja, prvo monarhističkog, zatim revolucionarnog.

Ta društvena zabluda bila je sveobuhvatna, zarazna. Sve je potpadalo pod njen uticaj. Nije joj odolela ni naša porodica. Nešto se u njoj poljuljalo. Umesto spontane živosti koja je kod nas uvek vladala, deo tog glupavog deklamovanja prodro je i u naše razgovore; nekakvo lažno, obavezno mudrovanje na obavezne svetske teme.

Sve stvoreno, usklađeno, sve što se odnosi na svakidašnjicu, na ljudsko gnezdo i poredak, sve je to otišlo u prah i pepeo zajedno sa preokretom celog društva i njegovim preuređenjem. Sve uobičajene vrednosti su odbačene i razorene. Ostala je samo nesvakidašnja snaga gole, do poslednjeg končića opljačkane duše, za koju se ništa nije izmenilo zato što je ona u svim epohama podjednako zebla, drhtala i težila onoj najbližoj pored sebe, isto tako obnaženoj i usamljenoj.