Besnilo

Čovek se nikad ne pita, mislio je Daniel Leverquin, za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

„Uspori me, o Gospode… i nadahni me snagom da urastem u trajne vrednosti života i vinem se prema zvezdama moje uzvišene sudbine!“

Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi. Mudrost, između ostalih. Prava osećanja, ponekad. Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.

Prevencija će se, međutim, po starom dobrom engleskom običaju preduzeti tek pošto se stvar dogodi.

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale.

Nisu ovde da se spore s promašenom civilizacijom, nego s promašenom politikom koja je omogućuje.

Makrokosmos je tek krajnja projekcija onoga što se dešava u mikrokosmosu.

Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se samrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.

Ono što John radi, mislio je Luke, tipično je za iskusnog epidemiologa pred zadatkom da razbije nepoverenje svesti ogrezle u lažnoj sigurnosti moderne civilizacije. „Anestetizirana“ svest priznaje jedino opasnosti koje nisu pod nosom. Jedino krize u Etiopiji, Iranu, Kongu, Maleziji. Čim se s njima suoči kod kuće, nastoji, po naopakom nagonu održanja, ne da ih savlada, nego da ih obezvredi. Zato John na prisutne nije pucao teškom artiljerijom istine o psećem besnilu. Neutralnim je pitanjima prosto detonirao bombe koje su u podsvesti većine već bile ugrađene. Bio je to metod kriminalne priče. Opasnost se uviđala sporo, preko rasturenih, naoko nezavisnih događaja, koje je um prinudno spajao u celinu. Užas se akumulirao lagano. Stečeno saznanje postajalo je trajno. A ta trajnost najjača je osnova za otpor.