Besnilo

Čovek se nikad ne pita, mislio je Daniel Leverquin, za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

„Uspori me, o Gospode… i nadahni me snagom da urastem u trajne vrednosti života i vinem se prema zvezdama moje uzvišene sudbine!“

Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi. Mudrost, između ostalih. Prava osećanja, ponekad. Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.

Prevencija će se, međutim, po starom dobrom engleskom običaju preduzeti tek pošto se stvar dogodi.

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale.

Rođen da umre tek kad ostane sam, kad ne bude više smrti od koje bi mogao živeti.

Priroda nije zabadava pronašla mimikriju. Za slabe, naravno. Jaki mogu slobodno izgledati kao rinocerosi.

Nisu ovde da se spore s promašenom civilizacijom, nego s promašenom politikom koja je omogućuje.

Makrokosmos je tek krajnja projekcija onoga što se dešava u mikrokosmosu.