Mit o ptici

Кога да пита, док бди над испарењима свог неспокоја,

да ли је иста врста слободе: бити стваран и бити остварен?

док ми, овако сапети као ловина, у свом ништавилу

питамо размеђене просторе свог заточеног ума:

зашто нам у овом прогонству недостаје култура вечног

и да ли уопште имамо икаквих обавеза према свемиру

Већ тада били су: сутра. Већ тада били су: ми.

– тврдим: слобода није правац,
већ стање себе, клима у себи вољеном и проклетом.

Не бојим се ја зуба. Зуби су мекши од усана.
Зуби уједају за тренутак. Усне за цео живот.

Своју снагу препознаћеш по томе колико си у стању

да пребродиш тренутак,
јер тренутак је страшнији, тежи и дуговечнији
и од времена и од вечности

Издалека, звезде се чују као васиона.
Издалека, птице се чују као јато.
Издалека, људи се чују као човечанство.

Није довољно само чути.
Треба се сетити ушима.
Треба имати смисла за бесконачност близине.

Ко нема такво ухо – нема слуха.
Ко нема слуха – нисам сигуран да је живео.

XVIII
Кад неко изгуби капу у мраку,

зар иде на светлост да је тражи?

Кад неко мери дубину океана,

зар забада штап само ту где му је доступно?

У трагању за раздвајањем нераздвојеног

и превазилажењем непревазиђеног,

у трагању за исцрпљивањем неисцрпног

– све је у захватању смерова.

Присуство није кретање.

Није ни простор. Ни време.

Оно је правац кретања

противан правцу простора и правцу времена

Кога да пита, док бди над испарењима свог неспокоја,

да ли је иста врста слободе: бити стваран и бити остварен?