Kradljivica parfema

Kako ja gledam na to, mi smo alhemičari same duše grada.

„Mi ne određujemo pravila“, veli, „te ne bi trebalo da nas krive što ih kršimo.“

Bogati te siromaše, a siromašni te bogate.

Duvansko srce – tako se nekada zvala čuka usporena nikotinom.

Prebrodićemo mi ovo, govorimo jedni drugima. Svi to govorimo, svi mi, stalno, ali kako bi iko mogao znati kako zaista stoje stvari?

Umesto da se sami promene kako bi se uklopili, odlučili su da promene svet. Umesto da postanu više nalik ljudima koji nisu oni, ljudi koji nisu oni možda će se osećati prinuđenim da postanu više nalik njima.

Sve je to gluma, ali to je u redu, jer oduvek sam bila najdražesnija kada lažem.

Treba im da Pariz bude Pariz. Treba im da grad koji su ukrali ipak bude nešto vredno krađe.

Znam ponešto o Paskalu. Znaju svi. Porodica se obogatila od mirisa koje su žene mogle da priušte, ali jedva. Paskalov parfem je bio taman toliko skup da izgleda ekskluzivan

Ja se od početka picanim najbolje što mogu. Prsluci, lančići za sat, šnale za kravatu. Prsten na malom prstu, izglancane cipele