Odgovor

Razmišljam nešto kako bi bilo dobro, dok traje ovaj lov na veštice feminizma, da se zovemo „drugarice“. Očekujem da me neko važno upita: „Marija Ratković, zašto ste vi feministkinja?“ Reći ću konspirativno: „Ko kaže da sam feministkinja? Feministkinje ne postoje. I ako postoje, one kradu malu decu, zaluđuju nesigurne devojke i teraju ih da proždiru srca mladih momaka, napajaju se njihovim suzama. Drugarica sam. Drugarice će spasti svet. Bitno je imati drugaricu. Drugarstvo je valjda još ok pominjati.“

Zašto bi iko mislio da će nas feminizam spasti? Neka nas spasu oni koji imaju novac i moć. A da, oni nas isto neće spasti, jer nas uglavnom 24/7 okrivljuju za sve na svetu. Hm, ništa… Moraćemo da se samoorganizujemo. Da se same organizujemo.

Da parafraziram Dženi Holcer: „Da ste se lepo ponašali, feministkinje ne bi postojale.“

Početak jeste čuti „nešto drugačije“ iskustvo a ne upasti sa pričom: „Jao, a meni…“ Ne mislim da žene to rade namerno, ali nema puno sigurnih prostora u kojima se može razgovarati o preživljenom bolu bez srama da ćemo zvučati kao „knjiga žalbi“, straha da će slušalac pobeći, da će se partner razočarati. Ma koliko bile različite, ma koliko se razlikovali naše poreklo, životi, iskustva, u svaku od nas ugrađeni su slični strahovi. Da smo prekomplikovane, da smaramo, da smo jednostavno previše, suviše, da ćemo biti jake tako da izgubimo ženstvenost ili ženstvene toliko da se čita kao slabost. Uvek je tu i bojazan da ćemo biti neozbiljno i uopšteno pogrešno shvaćene, da ćemo biti izvrgnute podsmehu i ruglu. Naše mane konačno razotkrivene pred svetom, a vrline duboko skrivene. A možda smo samo uljezi u ovom svetu.

Zlostavljač ne zlostavlja samo jednom.

Ne, nije ti se učinilo.

Ne, nije mu se omaklo.

Ne, on inače nije dobar lik. To ne rade zaista dobri likovi.

Nisi kriva.

Nisi izazvala.

Nisi mogla da sprečiš.

Naučila sam na teži način. Osetila sam na svojoj koži. O nasilju u svim oblicima, uznemiravanju, zlostavljanju, proganjanju može da govori svaka žena. Može da govori onda kada to imenuje nasiljem. Kada prestane da opravdava nasilje i kada mu se suprotstavi. To još, naravno, ne znači da će biti pošteđena nasilja. Čak suprotno – ući će u otvorenu borbu. Dobra vest, tek tad ima šanse. Mala, ali šansa.

Godinama ranije verovatno bih se nasmejala i istog trenutka opravdala to „on je takav“. Kao da je to izbor koji nismo imali – rodiš se i eto – nepoznatim devojkama govoriš „kurac“. I dok pišem ovo, razmišljam da li treba da koristim neku bolju reč, ali ne. Reći ću kurac jer je čovek u servisu računara rekao kurac i nije ga bilo sramota. A danas ne želim da krijem ničiju tuđu sramotu.

„Čini mi se da ne možemo da izađemo iz crne rupe u koju smo upale. Osećam da ima nade, ali trenutno je ne vidim – nigde. Volela bih zato da za kraj razgovora pronađemo svoju utopiju. Kada bi postojao neki čarobni savet – od danas ovako! Šta bi to bilo?

Ne znači baš da su svi jaki i da to drugima daje za pravo da ih toliko izvređaju i ostavljaju te komentare. Ne može nasilje da te ne pogodi. Dovoljan je samo lajk da se podrži nasilje. Ljudi ostaju neokrnjene svesti jer nisu rekli ništa loše, samo su pružili podršku onom ko jeste. Zatim se sve svaljuje na algoritam koji komentar mržnje učini vidljivijim zato što ima puno podrške… Niko nije odgovoran, a nasilje pobeđuje. Algoritam ne rangira po tome da li je komentar duboko povređujući ili je pozitivan. Na isti način se rangira. Što je više komentara, algoritam nagrađuje sadržaj i on se pojavljuje sve više, sve većem broju ljudi i onda ove sadržaje vide i oni koji možda ne bi ni videli, niti ih to zanima.“

Kao odrasli, mi moramo da slušamo kako god da su mladi spremni da govore – onlajn, u pismenoj formi, uz zaštićen identitet, uz puno razumevanja pre i puno razumevanja posle… Mi nismo na njihovom mestu, nažalost, mi smo samo na svom mestu i još puno ćemo učiti o tome kako digitalni svet može da se koristi za saradnju i ljubav.

mladi pod uticajem društva ponašaju kao da ih nasilje ne dotiče i onda, naizgled odjednom, urade nešto loše, sebi. Veruje da svako od njih trpi u svoja četiri zida koliko može, ne deli to sa drugima, imaju fasadu za spoljni svet, u kome su jaki, i onda se to sve skupi. Posledice mogu da budu vrlo loše.

Kao osobu, ne čini me samo ego, svakako da se zapitam: „Za koga ja ovo radim? Da li ima smisla?“ Kada sam iskreno povređena, u nekom trenutku kažem: „Teško mi je.“ Bilo je takvih situacija. Inatila sam se… i to je isto vrsta odbrambenog mehanizma. Potreba da samo teram dalje. Imam to u karakteru. Mnogo mi je lakše, pre ću da uradim nešto kad mi je teško i kad sebi teram inat, da dokažem sebi i drugima da to mogu, kako god izgledalo.