Kako razgovaramo 2: Stilovi, vrednosti i razvoj ličnosti

I pojam „fasada“ sada shvatamo na nov način, to jest ovaj pojam se u celini pokazao kao neprikladan. On, naime, stvara predstavu da se ka spolja drži neki gladak štit kako bi se prikrilo ono što iza njega leži, a što je istinsko i pravo. Ukratko, da se ne bi pokazao sam čovek, onakav kakav „stvarno“ jeste. Tačno je, doduše, da svaki način na koji se prikazujemo „spolja“ ima i svoju odgovarajuću „unutrašnju stranu“, koja ne pada odmah u oči i koju čak i sama osoba o kojoj je reč oseća manje ili više. Ali ta spoljna strana ponašanja predstavlja veoma individualno biografsko dostignuće ličnog razvoja i nju bi, umesto s fasadom, bolje bilo uporediti s veštački uobličenom maskom, koja ipak daje da se naslute crte onoga što leži iza nje. Ona pripada pojedincu, baš kao i osećanja, želje i strahovi koji su iza nje nagomilani ili prigušeni.

svako ne u sebi sadrži rizik da se onaj drugi naljuti i podseća na opasnu činjenicu da smo drugačiji od drugih – da mislimo, osećamo, hoćemo i želimo drugačije. Ova svest stavlja na kocku zaštićenost koju nam se čini da smo kroz jedinstvo dostigli.

Distancirani, doduše, spolja stvara utisak kao da ga malo toga dira, da nema osećanja – kao da je čovek s velikom glavom i srcem od kamena. Ali pošto smo u međuvremenu uvežbali da spoljnu stranu ponašanja uvek shvatimo kao kompenzaciju, to jest kao meru za savladavanje unutrašnjih problema, možemo da naslutimo da distancirani „u dubini duše“ u sebi nosi bogat, ali previše ranjiv svet osećanja, koji zbog toga treba zaštititi.

„mamac treba da bude ukusan ribi, a ne pecarošu!“,

pomagački i određujuće-kontrolišući stil, prisutni su otprilike jednako kod oba pola.

Kod žena je jači udeo bespomoćno-zavisnog, nesebičnog, i dramatičnog stila koji uživa u saopštenjima; kod muškaraca distanciranog, agresivno-omalovažavajućeg i samopotvrđujućeg stila.

Na koje vrednosti se sam orijentišem, ili bih želeo da se orijentišem – i na koje spoljne i unutrašnje prepreke pritom nailazim?

Na koje se „mamce“ svojih sagovornika naročito pecam, koja vrsta obraćanja me čini naročito podložnim i koja vrsta obraćanja može da me hipnotiše i ućutka, šta čini da se „isključim“ i izađem iz kontakta, ili da čak iznutra „zbrišem“?

Kako se (poput začaranog kruga) uplićem u konflikte ili teške odnose s drugim ljudima?

na koji način mogu da ostvarim koji stil komunikacije i u kojoj situaciji, s kakvim dejstvom na druge i kakvim povratnim dejstvom na sebe?