Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Emocionalno nezreli ljudi, koji su inače inteligentni, mogu da razmišljaju konceptualno i sagledaju situaciju sve dok u određenom trenutku ne počnu da se osećaju previše ugroženim. Njihova intelektualna objektivnost je ograničena temama koje ih emocionalno ne uzbuđuju. To može da bude zbunjujuće za njihovu decu, koja doživljavaju dve vrlo različite strane svojih roditelja: ponekad inteligentnu i pronicljivu, a ponekad uskogrudu i nemoguću za raspravu

Kao roditelji, umesto da uživaju u uzbuđenju i entuzijazmu svoje dece, oni mogu naglo promeniti temu ili ih upozoriti da se ne nadaju. Kao odgovor na ushićenje deteta, verovatno će reći nešto prezrivo ili skeptično da to uruše.

takvim porodicama, izraz „Daću ti ja razlog za plakanje” čest je odgovor roditelja na uznemirenost deteta. Mnoga deca emocionalno fobičnih roditelja imaju razvijen strah da, ako počnu da plaču, nikada neće prestati, a uzrok tome je činjenica da im nikada nije bilo dopušteno da saznaju da plakanje prestaje prirodno, samo od sebe, kada se odvija nesputano. Oni nikada nisu iskusili prirodni ritam epizode plakanja i ne znaju kako se završava, jer su odrastali sa emotivno fobičnim roditeljima koji bi se uvek umešali u proces, sa ciljem da zaustave detetovu uznemirenost

Kao dete, Elizabet je često brinula da je ona ta zbog koje majka ima negativne promene raspoloženja. Osećajući se odgovornom, Elizabet je došla do zaključka: Mora da je problem u meni

Elizabet mi je rekla: „Morala sam neprestano da tumačim njena raspoloženja. Ako je delovala negativno, držala sam se podalje. Ako je bila dobro raspoložena, mogla sam da joj se obratim. Imala je moć da me učini srećnom, pa sam se uvek trudila da pridobijem njenu naklonost.”

Njihove ličnosti su nejake, često ispoljavaju kontradiktorne emocije i ponašanja. Upadaju u emotivna stanja i izlaze iz njih, pritom i ne primećujući svoju nedoslednost

Emocionalno nezreli roditelji plaše se iskrene emocije i uzmiču od emocionalne bliskosti. Oni se služe mehanizmima suočavanja koji se radije opiru stvarnosti, umesto da se njom bave. Samorefleksiju ne smatraju poželjnom, tako da će retko prihvatati krivicu ili se izvinjavati. Nezrelost ih čini nedoslednim i emocionalno nepouzdanim, pa su slepi za potrebe svoje dece, kada to dovodi u pitanje njihove sopstvene planove ili ciljeve.

Izgleda da mnogi roditelji mojih klijenata nikada nisu imali odnos pun podrške ili emocionalno intimnu povezanost sa svojim roditeljima, tako da su već u ranom životu razvili snažne odbrane kako bi preživeli sopstvenu emocionalnu usamljenost

Nedostatak rezonantne empatije sugeriše odsustvo ličnog razvoja. Da bi precizno zamislili šta njihova deca osećaju, roditelji bi trebalo da budu dovoljno samorazvijeni da bi bili svesni sopstvenih osećanja. Ako nemaju razvijenu emocionalnu svesnost o sebi, onda ne mogu ni da rezoniraju s tim kako se drugi, pa i njihova sopstvena deca, možda osećaju