Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

prepuštanje pravoj povezanosti podrazumeva otvorenost i uspostavljanje emocionalnog reciprociteta.

Intimnost koju je Eni tražila zahtevala je stepen emocionalne zrelosti koji njena majka jednostavno nije imala.

Emocionalno zrela osoba je samouverena; stoga se ne oseća ugroženo kad neko ima drugačiju perspektivu niti se plaši da će delovati slaba ako nešto ne zna. Dakle, kada podelite neki uvid sa njom, ona vas sluša i razmatra šta pričate. Možda se neće složiti, ali će zbog svoje prirodne radoznalosti pokušati da razume vaše gledište.

Važan gest ljubaznosti i poštovanja u odnosima je i taj da partneru ili prijateljima ne kažete šta bi trebalo da osećaju ili misle. Drugi je da prihvatite da ta osoba ima poslednju reč o tome šta je motiviše, a šta ne. Nasuprot tome, emocionalno nezrela osoba, koja traži kontrolu i upletenost, može vas „psihoanalizirati” u svoju korist, objašnjavajući šta ste zaista mislili ili zašto treba da se predomislite.

Kada budete shvatili zašto oni ne mogu da budu drugačiji, konačno ćete moći da se oslobodite svoje frustriranosti njima, kao i sumnje u sopstveni potencijal da budete voljeni.

o roditeljima zaokupljenim sobom nedostaje kompletno objašnjenje zašto postoje ograničenja njihove sposobnosti da vole. Ova knjiga popunjava tu prazninu, pružajući objašnjenje da ovakvim roditeljima u osnovi nedostaje emocionalna zrelost. Kad jednom shvatite njihove osobine, moći ćete sami da procenite koji nivo odnosa s vašim roditeljem može biti moguć, odnosno nemoguć. To saznanje vam dozvoljava da se vratite sebi, da živite život koji je u skladu s vašom pravom prirodom, umesto da se fokusirate na roditelje koji odbijaju da se promene. Razumevanje njihove emocionalne ne­zrelosti oslobađa vas emocionalne usamljenosti, jer uviđate da to što su vas zanemarivali nije bilo zbog vas, već zbog njih samih

skladu s vašom pravom prirodom, umesto da se fokusirate na roditelje koji odbijaju da se promene.