Služba

Vrhunac patriotizma je kada državu branite od vlasti.

Ne, večni plamen srpske Službe predstavlja onu vrstu lojalnosti profesiji i svojoj zemlji koja ide dotle da ponekad postane nelojalnost lošoj politici.

Jer, kao što je pametno rečeno, vrhunski patriotizam je kad štitite svoju državu od vlasti.

Lojalnost je lepa osobina, samo pre toga moramo da identifikujemo ko je ko u datom momentu i kome ste lojalni.

Ona floskula o prezumpciji nevinosti, u slučaju srpske Službe (kako god se ona zvala) preokrenuta je u pretpostavku krivice, pa je i sama pripadnost Službi dovoljan dokaz da ste kriminalizovani psihopata koji voli ratove, mrzi sve što je normalno i živi u svom izopačenom svetu, sanjajući gulage i vlast KGB-a.

Država ne postoji kao viša kategorija, već kao volja nekolicine ljudi.

Srbija, moja Srbija, jedino mi nije jasna

U neke makedonske vesti tih dana sa istom takvom tezom uključuje se pomalo čudan ekspert Darko Trifunović sa „šangajskog univerziteta“, koji pojašnjava da sam ja nekontrolisani deo „proruske linije“ u srpskoj Službi, čekajući valjda da ga Zoran Zaev udomi za 1.200 evra na neko savetničko mesto

Valjda tebi ne moram da objašnjavam da je praksa da 20% uvek ostaje čoveku iz SPO-a koji je zadužen za taj projekat“ (SPO je tradicionalno i u nekoliko srpskih vlada, kao manji koalicioni partner, dobijao sektor dijaspore)

Srbi iz Skoplja su najčešće deca i unuci vojnih lica koja su one teške 1991. odabrala lakši i verovatno pametniji put da ostanu u državi svojih supruga Makedonki, gde su sačuvali stanove i nastavili neki svoj, za te prilike pristojan život. Prvo su, kao Titovi oficiri, bili Jugosloveni, da bi s vremenom, ako ne oni, onda njihova gradska deca svakako skliznuli u makedonstvo, jer je jugoslovenstvo u međuvremenu nestalo, a srpstvo je delovalo previše nacionalistički, tokom 90-ih čak i subverzivno.