Alma Maler

Ponekad je nužna ogromna lična žrtva da svet bude pod tvojim nogama

Prokletstvo žena je u predosećanjima, kao što je prokletstvo muškaraca u njihovoj jednostavnosti

Ti si bio tišina na mom ramenu koja me je čuvala od zla kad nisam mogla da se branim od sveta. I sad moram sama.

Kad u životu prolaze vozovi, duša ostaje na šinama, u promenama godišnjih doba, u svemu onom što treba da se doživi i zaboravi

Imali smo godine. Godine, ja i ti. Imali smo onoliko koliko smo dopustili sebi da imamo. Nismo hteli više. Uvek smo mogli manje. Bilo bi i to dovoljno.

U nekoj bašti, kraj neke vode, pročitaću ti sva pisma koje su godine ispisale po mojoj koži. Tada ću ti reći da srce možeš da potpišeš samo jednim imenom. Potpisivala sam svoje nemire tvojim imenom.

Čovek mora da pobegne od sopstvene nesreće. Da isplače minule stvari i da poželi ono buduće.

Volećemo se zauvek? Znaš li gde je danas to zauvek, Gustave? Znaš li gde je moje zauvek? Otišlo je negde daleko i ne mogu više da ga vidim. Oči su mi ostarile, ne vidim stvari kao ranije. Zamućene su. Takoreći nevidljive. Ali mogu da osetim da su tu, ma koliko da su daleko, čak i da su izgubljene. U mom zauvek postoji starica koja očajnički čeka. Starica koju je zaboravilo vreme, koja sedi za ovim stolom, u ovom potpuno nevažnom stanu, u jednom od mnogih gradova. Starica koja sam postala i koja se plaši. Koja je užasno uplašena da nema nikog da joj stegne ruku. Tamo je moje zauvek, Gustave. U stisku ove stare i pegave ruke koja je prazna.

Crne ptice koje liče na oblak iza kojeg se krije najstrašnija tajna. U njihovim krilima posmatrala sam sopstveni let. Htela sam da imam celo jato, svoje jato. A bila sam sama poput one ptice koja ostaje ispod strehe da bi druge mogle jednog dana da se vrate kad se umore od neba.

Jednog dana reći ću da sam dopustila sebi da budem nesrećna žena u srećnim okolnostima