Anđeo s jednim krilom

не можеш порећи да је родитељска љубав безусловна! Отац и мајка брину за своје дете докле год дишу! Могу да се на њега наљуте, могу и да се посвађају, али своја врата и срце за њега не могу да закључају

Тата, баш си постао паљевина! –

Кад се Ружица вратила у кревет, узела је телефон.

Ја желим да ставим на све тачку. Да после ње нову реченицу почнем великим словом,

Треба нам мир. А њему мора да претходи помирење.

шта би требало да упрскам, кажем или урадим па да се мој Данило толико наљути на мене, а ја на њега, да се никад више не сретнемо?! Да ли је то реално?! Не могу то ни да замислим! А њима се ипак десило…“

Осјећам се кâ да сам се нашâ у тамном вилајету. Знаш, то ти је кâ у оној народној причи о томе да ти једно кајање не гине након што донесеш одлуку –

Како бих се ја осећала да одем из Београда и никад се више у њега не вратим?! Преселила сам се из једног краја у други па ми није добро.“

није ми свеједно, али сам ја та врата заувек затворио. Закључао. Кључ сам намерно затурио. Ништа то не може променити.