Sentimentalno vaspitanje

Često srećem muškarce i žene, zarobljene profesijama koje ne vole, koji mi sa senkom tužne promašenosti pričaju o tome kako su nekada pisali najbolje pismene sastave u školi, pa čak i objavili nekoliko pesama koje su nagrađene. Zašto nisu nastavili? Eh, zašto…

Dugi redovi preko cele noći pred praškim i varšavskim knjižarama, u kojima ujutru treba da se pojavi neka nova, zanimljiva knjiga, i milionski tiraži pesama i romana u Sovjetskom Savezu, učvršćuju me u uverenju da sa knjigom najviše druguju oni narodi (naravno, civilizovani) čiji duh još nije razmekšan udobnostima.

Prijatan, udoban život koji nudi svakodnevna zadovoljstva u izobilju (zabava, erotika, kulinarstvo, sportovi, hobiji, kupovina i razne igre) udaljio je najveći broj nekadašnjih zanesenih čitača od čitanja, pošto ova duhovna disciplina zahteva, pre svega, da se izvesno vreme u toku dana provede u samoći. Danas ljudi sve teže uspevaju da se izbore za dragocene časove osamljenosti, u kojima bi se bez ostatka predali unutrašnjem dijalogu sa senima davno umrlih pisaca, mislilaca i mudraca. Mnoštvo stvari nas razvlači na sve strane, a reč i misao sve više zamenjuje poludremež pred lako svarljivim slikama koje trepere u televizijskoj kutiji – tom petom zidu sobe. Dovoljno je da se izjutra zateknete u nekoj kancelariji ih u kafani, pa da čujete obaveznu jutarnju rečenicu: „Jeste li videli ono sinoć?“, niko ne pita: šta? Podrazumeva se da je reč o nekoj važnoj televizijskoj emisiji i ubrzo, potom, ispostavlja se da su svi gledali istu emisiju! Zar je moguće da je u tim ljudima ostalo tako malo individualističkog da pristaju da iz večeri u veče budu hranjeni istom duhovnom hranom, kao i milioni drugih ispred ekrana? Zar je moguće da ne požele neki sopstveni, tajni put ka suštini, koji jedino mogu da omoguće knjige?

Nešto od te naivne nade da sadašnjost nije vredna življenja a da će to biti tek budućnost, utkana u nas dok smo još bili dečaci, tera nas i danas da neprestano očekujemo neko čudo, koje će nas izbaviti iz svakodnevnog tavorenja. Bićemo pametniji, mudriji, srećniji, lepši, bolji; porašće nam novi zubi i izgubljena kosa, koža će nam potamniti na moru, smršaćemo i biti vitki, neko će se, najzad, i u nas zaljubiti; biće primećena naša vrednost, prebrodićemo teškoće… Avaj, vreme nas oslobađa sve više te naivne nade! Kada zrelo razmislim, ja, u stvari, nisam ni živeo – sve vreme sam se pripremao da jednoga dana, zaista, živim! Za to su krive knjige. Preterano čitanje i verovanje knjigama mogu od pasioniranog čitaoca da naprave strasnog begunca iz stvarnosti.

I dok su naši desetogodišnji vršnjaci rođeni u zapadnoj hemisferi učili o leptirovima, bubamarama, patuljcima, vilama i čarobnjaku koji se zvao Merlin, pevajući božične pesmice i čitajući o Petru Panu i Meri Popins, nas su gotovo svakodnevno odvodili na groblja i stratišta da polažemo vence i slušamo sećanja preživelih, da bi još kao mali naučili šta je sve čovek kadar da učini drugim ljudima.

Na zidu moga razreda piše crvenim slovima: „Učiti, učiti, i samo učiti!“ Učiti, bilo šta? Učiti ono što ti se naredi da učiš? Ali zašto ne: živeti, živeti i samo živeti? Tek mnogo godina kasnije, pronalazim onu divnu Leonardovu rečenicu: „Mislio sam da čitavog života učim kako živeti, a učio sam kako umirati.“

Izlazimo tako iz sebe samih, onih nekadašnjih, osumnjičenih, optuženih i poniženih, pretvaramo se u ličnosti od uspeha, napuštajući jučerašnje perje. Približavamo se, nadajmo se, srećnom završetku ličnih bajki, ali iza svega ostaju oni što su nam godinama pružali utočište: mi sami, od nekada… Sivi, mršavi, neugledni, skrivajući siromaštvo, postojimo još samo na retkim starim fotografijama snimljenim po provincijskim foto-salonima ili u školskim dvorištima, na završetku nekog razreda. Kako smo samo bili smešni! – čudimo se i ne verujemo da smo zaista to mi, u onoj tragičnoj guski koju smo ostavili na cedilu, nasred trga, pod panjem dželata i pred očima zlobne svetine. Odvozimo se u zlatnim kočijama prema dugi, menjamo prijatelje, porodice, sobe, stanove, kuće, hotele, plaže, zemlje, jezike, navike, pića, hranu, ideje, obaveze, uzore i ideale; zaboravljamo patnju koja nas je uzdigla iznad prosečnosti, siromaštvo što nas je učinilo stoicima i pobednicima, zaboravljamo sebe, oslobođeni najzad jurisdikcije lokalnih knezova i nesposobnih kuvara po palanačkim hotelima – ali ona nas guska još traži da izmiri račune, i mi to i suviše dobro znamo da bismo se ugodno osećali u novim kožama.

Roditelji nas ne razumeju, devojke u koje smo zaljubljeni ne uzvraćaju nam ljubav, prijatelji nas izdaju, čini nam se da smo najnesrećnija i najružnija bića na svetu; pružamo ruku prema polici sa knjigama i, gle! – već iz prvog poglavlja počinje da nam govori neki davno umrli brat, neko tako sličan nama, sličniji od bilo koga u porodici i razredu: „Ne daj se, mali! Svi ljudi na zemlji prolazili su kroz iste stvari, drži se, mi smo s tobom!“

Upoznao sam i mlađe ljude i gledao večerima kako umorni od dirinčenja oblače nova odela i sedaju na svoje motocikle, pa uznemireni jezde kroz noć ka prvom hotelu u blizini, sedaju za sto i dave svoju nerazumljivu čežnju za nečim što im nagriza utrobu, u skupim pićima i slučajnim ljubavima sa letnjim gošćama. Nezadovoljniji nego u početku, vraćaju se u ponoć usnulim kućama, kroz lavež pasa i letnji šum mora, poput osuđenika koje očekuje još jedan ubitačan dan.

Napolju su puste, mračne ulice na kojima, to obojica pouzdano znamo, nema nikakvih čuda i iznenađenja; njima nikada neće naići neko ko nam je bio drag, a izgubih smo ga usput iz vida – sedimo iznad mušeme i osluškujemo zavijanje komšijskih pasa.