Jedanaest dana

„Mila devojko, najveća laž je izrečena u rečenici Daleko od očiju, daleko od srca… Jer kada neko uđe u srce, nije uopšte važno koliko je daleko od očiju.“

Čini mi se da volimo iste stvari… Crvenu zvezdu, hranu, muziku…“

Setih se tatinih reči: „Dobro je dok god plačemo, jer suzama čistimo dušu. One su dokaz da smo živi!“

Moji roditelji su imali naviku da mi pojedinačno prepričaju čak i one nesuglasice kojima nisam prisustvovala. Nisam imala srca da ih zamolim da to ne čine, već sam pomno slušala obe strane posebno. Prvo osuđujuću verziju jednog, pa drugog. Nakon toga sam po difoltu dugo plakala, zaključana u svojoj sobi.

Jer, ma kolike greške da sam pravila, one mi nikada nisu poljuljale moral niti izmenile načela.

„Ali tu je i moj strah od izdaje i bola. Koliko god da je Peđa divan, privržen, čak veoma zaštitnički nastrojen, ja sam ta koja večito sumnja. Strašno sam nepoverljiva.“

Ovako sam bila primorana da pazim na druge, nemajući vremena da mislim na sebe.

A samo sam želela da me neko voli, uzme u krilo i umiri zagrljajem

Moji roditelji se razvode od kada su se venčali. Tako žive već dvadeset pet godina. Trenutno su ponovo u fazi razvoda. Nadam se da će ovoga puta biti konačan.“

„Draga Jelena, niste ni došli da mi poveravate ono što predstavlja lepšu stranu vašeg života. Naravno da ćemo i do toga doći, ali ovde ste da biste rekli ono o čemu ćutite pred prijateljima, roditeljima, bilo kim.“