Tatarska pustinja

Da, bitka je to mnogo teža od one kojoj se nekada nadao. Čak je i veterani izbegavaju. Jer je možda lepo umreti pod otvorenim nebom, u mahnitom okršaju, s telom još uvek mladim i zdravim, dok se trube trijumfalno ore; tužnije je, izvesno, umreti ranjen, posle dugog mučenja, u bolničkoj spavaonici; žalosnije je još skončati na kućnoj postelji, uz jadikovke bližnjih, prigušeno svetlo i bočice lekova. Ali, najteže je umreti u nepoznatom i stranom kraju, na običnom krevetu jedne gostionice, star i poružneo, ne ostavljajući nikoga na svetu.

atopiji i ahroniji, a istovremeno, nigde kao u

I da je imao pred sobom mladost dugu stotine i stotine godina, poput bogova, i to bi bilo ništa. A on je imao na raspolaganju samo jedan običan i normalan život, jednu malu ljudsku mladost, gorki dar, koji se dao prebrojati prstima dve ruke, i koji će se rasplinuti i pre no što ga upozna.

Ono što sam našao u vojničkom životu jeste neka vrsta slabosti, da se razumemo dobro. Vojnički život je jedan organizovani život, te kada neko prihvati određene dogme, određene norme, određene zakone, iako su kruti i nameću strogu disciplinu u svim stvarima, on tačno zna šta treba da radi. … Naime, u tom ropstvu se rađa beskrajna sloboda, jer pred dilemama, raskršćima, čovek ne razmišlja, zna tačno kojim putem treba krenuti.

dekadenciji društvenog potrebna je injekcija divljeg i nesputanog.

Pa iako su ovo bile njegove reči, glas srca govorio je drugo: apsurdan, neosetljiv na godine, čuvao se u njemu, iz vremena mladosti, taj duboki predosećaj fatalnog, neka skrivena izvesnost da ono najbolje u životu tek treba da počne.

Malo-pomalo vera je slabila. Teško je verovati u nešto kad si sam, i ne možeš da pričaš o tome sa drugima. Upravo u to vreme, Drogo je primetio kako ljudi, ma koliko se voleli, ostaju uvek daleki; da ako neko pati, bol je u potpunosti njegov, niko ne može da preuzme na sebe ni najmanji deo; da ako neko pati, drugi se zbog toga ne oseća loše, čak i kad je ljubav velika, te otuda usamljenost u životu.

Osetio je već na početku, pukovnik Filimore. Nisu to mogli biti neprijatelji, znao je to dobro: nije on bio rođen za slavu, toliko puta se glupo prevario. Zašto – pitao se besno – zašto se dao zavarati? Osetio je već na početku da će se ovako završiti.

neće više moći da odlaže odluku, moraće da zvanično definiše neprijatelje, ili da se nasmeje svemu tome, ili da izabere srednji put, da naredi mere bezbednosti i ujedno da se pokaže kao skeptičan, kao da nema razloga za bilo kakve uobrazilje. Ali nekakvu odluku ipak je trebalo doneti, i to mu se nije dopadalo.

Razlog je u tome što je Filimore čekao već previše, a u određenim godinama nadanje iziskuje puno napora, nemate više vere koju ste imali s dvadeset godina. Previše je vremena on čekao uzalud, njegove oči pročitale se previše dnevnih rasporeda, previše jutara njegove su oči gledale u tu prokletu, uvek pustu ravnicu.

I sada kad su se pojavili stranci, ima jasan utisak da je sigurno neka greška (previše lepa, doduše), da je zapravo reč o velikoj grešci.