Higijena nesecanja I deo

Kad je čovek uznemiren, njegovoj pažnji je nasušno potrebno da grozničavo obrađuje bilo šta.

Droge me nikad nisu zanimale, ali ponekad shvatam šta narkomani rade: zaljubljeni su u tu moć… diskonektovanja od sveta oko sebe.

Ništa nisam dogledao, ništa nisam saznao, čestice one tvari od koje su snovi satkani razroje se uvek u taj istovetni čas.

Maks se tog jutra raspričao o deci, o tome zašto ih neko poželi, ali tu je zapravo i bilo nečega: u suštini, govorio je o bezuslovnoj ljubavi. U vezama, u prijateljstvima, u svemu tražimo to, ali gde god poseješ ljubav izraste i korov uslova, svugde, samo ne u ljubavi dece i roditelja. Otporna je na svaki ožiljak, na svaku štroku i garež, čak i na duševnu izobličenost. U ćaletovoj i mojoj priči jedan lanac je, dakle, ipak bio stvaran, i zvao se upravo tako: bezuslovna ljubav; bio je razapet preko provalije našeg jaza u svako doba.

zašto, pitam se, u čoveku tinja ta želja da raskopča kožu, sve i ako mu je sasvim udobna, i netragom umakne u neko drugde? Možda se, iza te lirske žudnje za daljinama, krije samo još jedno slepilo žeđanja za tuđim, zamamnost ideje da spokoja i sreće nepobitno ima, mora ih biti, samo nisu ovde, nikad nisu, ovde je tek neka njihova ugrubo sklepana kopija, ovde su rashodovani spokoji i trećerazredne sreće, i gde god da smo, sva je prilika da smo na pogrešnom mestu, jer naše drugde uvek je iza obzorja i poručuje: to gde stojiš, nije to nesimpatično, drago je, ali, zar ne, nije baš sasvim ono gde si želeo da stojiš. I tako svi, manje ili više osvešćeno, pate od iluzije da su rođeni za bolje, a zapravo uopšte nije reč o boljem: mi patimo zbog drugde, ne zbog bolje.

Ili pak s tim što sam, iz pritaje koliko i iz oduvek, maštario o bekstvu, pustolovini napuštanja svega, napustolovini.

Ne žalim što nismo stigli da budemo bliski, jer to nikad nije istina. Žalim što nismo mogli da budemo bliski.“

Ne, nije rešenje mahnito jurcati ka svetlu. Treba se sudarati sa svojim mrakovima.

Kao da loša vest nije dovoljno gRozna, nego još moRaš i da je čekaš.“

znači da se u tebi desila smena nadanja: sad se mnogo srčanije nadaš da neće doći do najgoreg nego što se nadaš najboljem.