Vabi-sabi

„Ne­moj da tra­ćiš sna­gu bri­nu­ći o ono­me što ne­maš. To je put ka ne­za­do­volj­stvu. Ume­sto to­ga, obra­ti pa­žnju na do­bro ko­je je već pri­sut­no u tvom ži­vo­tu a šta god da ra­diš, ra­di naj­bo­lje što mo­žeš. To do­no­si ra­dost.”

je hlad­no de­cem­bar­sko ve­če u Kjo­tu, drev­noj pre­sto­ni­ci Ja­pa­na. Vo­zi­la sam bi­cikl kroz ta­mu do Šo­ren-ina, ma­log hra­ma iz­van tu­ri­stič­ke sta­ze, ušu­ška­nog u pod­nož­ju pla­ni­ne Hi­ga­ši­ja­ma. Te ve­če­ri vr­to­vi hra­ma bi­li su bla­go osve­tlje­ni, pri­gu­še­no sve­tlo is­pre­dalo je taj­no­vi­tu pre­đu pre­ko obri­sa bo­ro­va i ne­stvar­nih bam­bu­so­vih šu­ma­ra­ka.

Iz­u­la sam se i za­ko­ra­či­la unu­tra, na bli­sta­vi pod ugla­čan od sto­pa­la ko­ja osam sto­ti­na go­di­na kli­ze po nje­mu, od ru­bo­va odo­ra ko­ji se šu­šte­ći vu­ku po nje­mu. Ve­li­ke pod­ne plo­če, pro­ša­ra­ne i po­tam­ne­le od sta­ro­sti, pru­ža­ju se od Car­ske pa­la­te. Se­la sam na zad­nju ve­ran­du ko­ja se pru­ža oko ce­log hra­ma, no­žnih pr­sti­ju utr­nu­lih od hlad­no­će i da­ha ko­ji mi se ra­spli­nju­je pred li­cem.

Una­o­ko­lo se ši­ri mi­ris ta­mja­na. Mi­ri­še kao lju­bi­ča­sta bo­ja, na na­čin ko­ji ne umem da ob­ja­snim. Si­ću­šni od­ble­sci sve­tlo­sti ra­štr­ka­ni po vr­tu po­ja­vlju­ju se i ne­sta­ju, hi­lja­de zve­zda ko­je di­šu kao jed­na. Sa­mo de­set mi­nu­ta da­lje, če­tvrt za­ba­ve Gi­on odi­še ener­gi­jom uz­bu­đe­nih tu­ri­sta, pi­ja­nih bi­zni­sme­na i uč­ti­vih gej­ši. Ali ov­de, uz uza­ni str­mi put na istoč­nom obo­du gra­da, pro­na­šla sam mir.

Va­bi-sa­bi je bli­sko po­ve­zan s tim su­štin­skim od­no­som pre­ma pri­ro­di. On pod­ra­zu­me­va pri­hva­ta­nje pro­la­zno­sti svih stva­ri i do­ži­vlja­va­nje ži­vo­ta svim ču­li­ma.

Lo­gič­nom, ra­ci­o­nal­nom za­pad­nja­ku, po­ne­kad je te­ško to da shva­ti. Mi že­li­mo uput­stva ko­rak po ko­rak, sa­ve­te „ka­ko da” i pre­ci­zne pre­vo­de. Ali u Ja­pa­nu se ne nu­de spe­ci­fič­no­sti i de­talj­na ob­ja­šnje­nja. Da bi­smo istin­ski ce­ni­li mu­drost u toj kul­tu­ri, tre­ba da bu­de­mo sve­sni da su­štin­ska po­ru­ka če­sto le­ži u ne­i­zre­če­nom.

Upa­la sam u zam­ku oča­ra­no­sti sja­jem, pri­vu­klo me je obe­ća­nje da ću ima­ti ne­žni­ju ko­žu i ma­nje bo­ra, i to dok če­kam let za Ja­pan ku­da sam se za­pu­ti­la ka­ko bih is­tra­ži­va­la kon­cept le­po­te u ne­sa­vr­še­no­sti. Kad shva­tim iro­ni­ju, sme­jem se na­glas, vra­ćam tu­be na po­li­cu i ušte­dim če­tr­de­set fun­ti.

Šta bi va­ša umi­ru­ća ver­zi­ja mi­sli­la o va­šem sa­da­šnjem ži­vo­tu?

Ka­nje-san mi je re­kla: „Ne tre­ba nam mno­go da bi­smo ži­ve­li do­bro. Ka­da ste za­hval­ni na ono­me što ima­te i de­li­te to sa oni­ma ko­je vo­li­te, sve osta­lo što vam tre­ba sa­mo će do­ći”. Nje­no du­bo­ko po­što­va­nje pre­ma da­ro­vi­ma jed­no­stav­nog ži­vo­ta per­so­ni­fi­ka­ci­ja je va­bi-sa­bi­ja. Po­tom je re­kla: „Ne­moj da tra­ćiš sna­gu bri­nu­ći o ono­me što ne­maš. To je put ka ne­za­do­volj­stvu. Ume­sto to­ga, obra­ti pa­žnju na do­bro ko­je je već pri­sut­no u tvom ži­vo­tu a šta god da ra­diš, ra­di naj­bo­lje što mo­žeš. To do­no­si ra­dost.”

Ka­nje-san se po­sve­ću­je i jed­no­stav­nim sva­kod­nev­nim ri­tu­a­li­ma a ru­ti­na je dr­ži ak­tiv­nom. Pra­vi svo­je obro­ke sa­ma, uvek od pri­rod­nih sa­sto­ja­ka, če­sto ko­ri­ste­ći na­mir­ni­ce ko­je sa­ma uz­ga­ja. Pu­na ener­gi­je, Ka­nje-san re­dov­no vo­zi bi­cikl do po­ro­dič­nog gro­ba i sva­kod­nev­no bri­ne o svom vr­tu. Je­de iz ma­lih ta­nji­ra i pre­sta­je da je­de čim ose­ti da je si­ta. U Ja­pa­nu to zo­vu „ha­ra ha­či bu” (腹八分), spu­šta­nje šta­pi­ća na ta­njir ka­da vam je sto­mak osam­de­set po­sto pun.

„Ostani vedra. Nemoj mnogo da brineš o onome što nije istinski važno.”

„Do­ži­vlja­vam va­bi-sa­bi ka­da sam sa­ma, kad ose­tim ute­šno pri­su­stvo onih ko­ji su bi­li tu sa­mo tre­nu­tak ra­ni­je.”

U sve­tu ko­ji se ne­pre­kid­no kre­će, tre­nu­ci po­put ovog mo­gu pru­ži­ti ose­ćaj da nam vre­me na­mi­gu­je. Na tre­nu­tak smo pot­pu­no uro­nje­ni u to is­ku­stvo, ne oba­zi­re­mo se na pro­šlost ili bu­duć­nost, sve­sni da sam taj tre­nu­tak ne­će po­tra­ja­ti. U knji­žev­no­sti se to po­ne­kad zo­ve „ha­i­ku tre­nu­tak”, ko­ji opi­su­je po­et­sku le­po­tu ta­kvog iz­vr­snog do­ži­vlja­ja.

Vabi-sabi je fina mera izvrsnih trenutaka.