Skerletno slovo

Takva je obično sudba i takav razvoj ženskog karaktera i ličnosti, kad je žena imala da izdrži i prođe kroz osobito nemilo iskustvo. Ako je sasvim nežna, ona će umreti. Ako preživi, njena će nežnost svenuti ili biti tako jako smrvljena u srcu da se više ne može na videlu pokazati.

Zanimljiv predmet ispitivanja bilo bi pitanje: Da li mržnja i ljubav nisu jedno isto u osnovi svojoj? I jedna i druga, u krajnjem razvitku, zahtevaju prisnu vezu i poznavanje srca; svaka čini da osećajna hrana i duhovni život jednog lica zavise od drugog, svaka ostavlja strasnog ljubavnika, ili ne i manje strasnog mrzioca, u očajanju i tuzi kad mu predmeta nestane.

Publika je despotske naravi: ona je spremna da ne dâ pravdu kad se bučno zahteva, ali je često i više nego pravedna kad se obratimo, kao što to despoti vole, njenoj velikodušnosti.

Smatrao je za neophodno da dobro upozna čoveka pre nego što otpočne njegovo lečenje. Svaka bolest tela nosi na sebi znake srca i intelekta bolesnikovog.

Ona je viđala decu iz naseobine na ledini pored puta, ili na kućnom pragu kako se igraju, kako tobože idu u crkvu, kako šibaju bičem kvekere, kako u prividnoj borbi s Indijancima skidaju kožu s lobanje na način koji je odgovarao njihovom surovom puritanskom odgoju.

strahu, delom radoznalo

ispovedi istinu!

Prečasni gospodin Dimsdejl pognuo je glavu, kao da se u sebi molio Bogu, i zatim stupi napred.

– Jestira Prin – reče naslonivši se na balkon i pogledavši je uporno u oči – čula si šta kaže ovaj čestiti čovek i vidiš odgovornost koja je na meni. Ako osećaš da će to dati mira tvojoj duši, i da će zemaljska kazna biti delotvornija za spas duše, ja te pozivam da kažeš ime svog saučesnika i svoga sapatnika! Nemoj biti nema zbog rđavo shvaćene ljubavi i sažaljenja prema njemu; jer veruj meni, Jestira, i kad bi bio svučen s visokog položaja i stao tu kraj tebe, na toj uzvišici srama, bilo bi mu ku

Da li mržnja i ljubav nisu jedno isto u osnovi svojoj?

U ovaj svečani dan u godini – kakav je već postao, i ostao takav za vreme od skoro dva veka – puritanci su sabili svu radost i narodno veselje koje su smatrali da mogu biti dopušteni ljudskoj slabosti; time su toliko razgonili uobičajeni oblak da su, za vreme jednog jedinog svečanika, izgledali jedva nešto ozbiljnije nego većina drugih zajednica u vreme opšte nesreće.

Oni su među mračnim starim drvećem ostavili samoći dolinu koja će svojim mnogobrojnim jezicima još dugo pričati o tome šta se tu dogodilo, ali nijedan smrtnik neće to razumeti.