Civilizovani do bola

Dospeli smo predaleko, povratka više nema. Ljudska populacija odavno je premašila kapacitete lovačko-sakupljačkog načina života, koji u većini ekosistema iziskuje da gustina stanovništva bude manja od jedne jedinke po kvadratnom kilometru. U svakom slučaju, mi više nismo nepripitomljena bića kakva su bila naši preistorijski preci. Izgubili smo isuviše znanja i fizičke izvežbanosti neophodne da bi se udobno živelo pod zvezdama. Ako su naši preci bili vukovi ili kojoti, većina nas je bliža mopsovima ili pudlama.

Što se rajskog vrta tiče, njega smo odavno asfaltirali.

Rasprostranjeno verovanje da je život necivilizovanog čoveka bio i jeste očajnička borba za opstanak podudara se s oholim omalovažavanjem necivilizovanih „divljaka“ uobičajenim za protekle vekove. Osim što je netačno i što nosi i rasističke prizvuke, ovo gledište ima katastrofalne posledice po našu sadašnjost. Lekarske odluke od kojih zavisi nečiji život ili smrt zasnivaju se na pogrešnim pretpostavkama o sposobnostima ljudskog tela, veze propadaju zbog nemogućnosti da se ispune nerealna očekivanja, zakonodavni sistemi zasnovani na netačnim shvatanjima o ljudskoj prirodi stvaraju patnje koje bi trebalo da otklanjaju, obrazovne institucije guše radoznalost svojih polaznika, i tako dalje. Zapravo, gotovo svaki aspekt našeg života (i naše smrti) izvitoperen je pogrešnim shvatanjima o tome kakva je u stvari životinja homo sapijens.

Ono što smatramo da je istina jeste ono što verujemo. Ono što verujemo zasnovano je na našoj percepciji. Ono što percipiramo zavisi od onoga za čim tragamo. Ono za čim tragamo zavisi od onoga što mislimo. Ono što mislimo zavisi od onoga što percipiramo. Ono što percipiramo određuje ono što verujemo. Ono što verujemo određuje ono što smatramo istinom. Ono što smatramo istinom – to je naša stvarnost.“

Slavni teorijski fizičar Dejvid Bom opisao je 1977. godine svoj osećaj kruženja kovitlaca obrazovanog od naših verovanja i onoga što doživljavamo kao stvarnost: „Stvarnost je ono što smatramo da je istina.

U intervjuu objavljenom u Sajensu Dejvidu Nikolsu, jednom od osnivača Istraživačkog instituta Hefter, velikom pristalici istraživanja o psihodeličnim supstancama, postavljeno je pitanje o „stvarnosti“ terapeutskog pristupa koji obuhvata psihodelike. Nikols je odgovorio: „Ako to ljudima pruža mir, ako im pomaže da mirno umru s prijateljima i porodicom pored sebe, meni nije važno da li je stvarno ili je iluzija.“ Zaista, razlika između „stvarnog“ i „iluzije“ počinje da se rastače pod takvim okolnostima.

slavni pisac naučne fantastike Filip Dik je rekao: „Stvarnost je ono što ne prođe čak i kada prestanete da verujete u to.“

Naučiti da prihvatimo ono čega se najviše plašimo suštinski je korak na putu ka životu koji vredi živeti.

Depresija („U čemu je svrha? Previše sam umoran.“

Prihvatanje („Mogu ja da izađem s ovim na kraj.“)

Prihvatanje je stanje koje se postiže kada pobedimo strah i ljubav se ponovo pojavi kao mogućnost. Sve prethodne faze su manifestacija narastajuće panike, usredsređenosti na ono što smo izgubili umesto na ono što nam ostaje ili ono što je dobijeno.

U svom klasičnom delu O smrti i umiranju Elizabet Kibler-Ros utvrđuje pet faza bola kroz koje većina ljudi prolazi kada treba da prevaziđe gubitak – bilo ljubavne veze, bliskog prijatelja, posla ili samog života. Kad jednom naučite koje su to faze, počećete da ih viđate svuda.

Poricanje („Sigurno su pogrešili u laboratoriji.“)

Gnev („Zašto ja? Nije pošteno!“)

Cenkanje („Obećavam, promeniću se.“)