Voleti i umreti na Karibima

Možete pobeći od gusara i ajkula, tornada i kradljivaca, ali od ljudskog bola nikad.

– Nikad neću imati dovoljno novca za lep život. Zato moram da kupim neke luksuzne trenutke i u njima mirise ovih ostrva, da bih ih negovao u sećanju i da bi me činili srećnim – rekao je i mi smo se složili.

Indijanac nam ukratko ispriča da je štedeo i uplatio ovaj luksuzni kruzing pošto je celog života sedeo u svom rezervatu. Hteo je da priušti nešto lepo sebi i svojoj ženi i da osete mirise Karipskih ostrva, koje bi potom čuvao u svojoj glavi. Shvatio je da život mora da se živi, a ne da se čeka.

Ono što znam jeste da, ako ste teško bolesni, ako ste rešili da se ubijete, ako se plašite da ćete umreti ili da ćete uskoro biti ubijeni, ako ste sigurni da su vam dani odbrojani a noći potrošene, treba da dođete ovde. Jer nigde nije teže biti nesrećan i sam, i nigde nije lakše umreti nego na Karibima. A da li krstarite živi, mrtvi, ili u snovima, manje je važno.

Kada sam se vratila u kabinu, na brodskom kanalu videla sam taj izbor za mis broda i to kako je Eli, iako je imala tridesetak kila viška, pobedila sve lepotice sa broda.

Bila je veselija, normalnija, duhovitija od barbika koje su se sa njom takmičile.

To je zato što je Eli, iako se ovde ukrcala bežeći od svoje bolesti i hemoterapije, bila jedina koja se ponašala i mislila kao da je potpuno zdrava, a ništa nije tako lepo, čisto, osvajajuće kao zdravlje koje izbija iz jednog bića.

Fizičko i mentalno.

Paradoksalno, da nije bila tako bolesna, nikad mi ne bi postala tako draga.

Njena želja da diše, misli, dosađuje se i oseća kao zdravi ljudi bila je opčinjavajuća. Tako je i njena bolest na taj način postajala nekako zdrava. Dok su drugi, prezdravljeni ili sveže ozdravljeni, davili sa svojim bolestima i činili ih tvrdim, teškim, mučnim, nepodnošljivim za okolinu, ova devojka je pobedila svoju bolest u sebi tako što je vežbala da bude zdrava. Kao što slepi pipaju ili paralizovani uče ponovo da mrdaju, ona je učila da se oseća zdravom i zato je bila tako prijatna. Prijatna kao neobičan vetar na Tortoli koji i na plus 35 stepeni nosi talase zapanjujuće svežine i neočekivane hladnoće.

Jednog jutra, dok je čekala treću turu hemoterapije, uplatila je kruz i nestala.

Rešila je da se ponaša kao da je zdrava, želela je da doživi još šesnaest dana sreće, a leukemija može da čeka.

Nije tražila saosećanje, ni sažaljenje.

Nije molila ni za trunku razumevanja, ni za zagrljaj podrške.

Ne, ona je samo želela da joj kažemo kako zdravi vide Tortolu da bi je i ona tako videla.

život mora da se živi, a ne da se čeka.

– Nikad neću imati dovoljno novca za lep život. Zato moram da kupim neke luksuzne trenutke i u njima mirise ovih ostrva, da bih ih negovao u sećanju i da bi me činili srećnim – rekao je i mi smo se složili.

Nadam se da će u Bermudskom trouglu shvatiti da je to glupost i da me voli.

– Zašto u Bermudskom trouglu?

– A, vi ne znate, madam. U Bermudskom trouglu ne nestaju samo brodovi nego i laži, iluzije, zabrane, lažne ljubavi, sve postaje jasno.

jer je bolesnom čoveku potreban vodič za zdrave misli

Pa, ne, zaista, zamislite tu usamljenost, tu veliku usamljenost osobe koja je mrtva u svetu živih, koja čezne za javom a sama je san, koja tetura kroz zidove i stakla koji prestaju da bivaju čvrsti pred njenom izopštenošću