Zagrli me čvrsto

Ljubav je naš bedem, osmišljen tako da obezbedi emocionalnu zaštitu, da bismo uopšte mogli da se uhvatimo ukoštac sa usponima i padovima sopstvene egzistencije.

Ovaj nagon za emocionalnim vezivanjem – da se pronađe neko ka kome se možemo okrenuti i reći: „Zagrli me čvrsto“ – uronjen je u naše gene i naša tela. On je osnova za život, zdravlje i sreću, ništa manje nego nagoni za hranom, skloništem i seksom. Potrebna nam je emocionalna povezanost sa nekoliko nezamenljivih ljudi da bismo stekli fizičko i mentalno zdravlje neophodne za preživljavanje.

„I da li si od života dobio ono što si želeo?

Jesam.

A šta si želeo?

Da sebe zovem voljenim, da osetim da sam

Na Zemlji voljen.“

– Rejmond Karver

Čak i da žele da se zbliže, oni to ne mogu. Džimovo iskustvo je savršeno objašnjeno naslovom pesme Notorius Čeri Bomba: „Teško je noću ljubiti usne koje su te psovale čitavog dana“.

Sada znamo da je ljubav vrhunac evolucije, najprinudniji mehanizam ljudske vrste.

Onda kada se raspravljamo ili svađamo sa partnerima, svi mi iskusimo strah. Ali za one koji su sigurno privrženi, to je trenutni prekid. Strah se brzo i lako umiri onda kada shvatimo da ne postoji objektivna pretnja ili da će nam partner ponovo pružiti osećanje sigurnosti ako to tražimo od njega. Za one krhke, strah pak može biti sveprožimajući

„Da. Želja da se u borbi pobedi i dokaže onom drugom da je loš – veoma privlači. Ali, zapravo, ovu borbu niko ne dobija. Oboje gubite.“

poverenje i sigurnost. Tajna za zaustavljanje plesa je u razotkrivanju da niko ne mora biti krivac. Obrazac tužba–kontratužba neće razotkriti krivca, a partneri su samo žrtve.

Mnogi ljudi koji po prvi put dođu kod mene, na pitanje: „Šta osećate sada kada vidite da Vaša supruga plače?“ odgovaraju jednostavnim: „Ne znam“.

To je značajan pomak. Ali da biste imali zaista jak, zdrav odnos, pun ljubavi, morate biti sposobni da ublažite negativne obrasce koji generišu nesigurnosti, da vidite i prihvatite proteste onog drugog, ali i da obrazujete moćnu pozitivnu konverzaciju koja podstiče dostupnost, responzivnost i međusobnu angažovanost.

Srce mi je slomljeno. Večno bih plakala. Ponekad se osećam kao da umirem u ovoj vezi.“
• „Ovih dana je uvek zauzet, uvek je negde drugde. Čak i kada je kod kuće, na računaru je ili gleda televiziju. Kao da živimo na različitim planetama. Isključena sam.“
• „Ponekad mislim da sam usamljenija u ovoj vezi nego kada sam živela sama. Izgleda mi lakše da budem sama nego ovako – zajedno, ali razdvojeno.“
• „Tada mi je toliko bio potreban, a bio je udaljen. Kao da ga nije bilo briga. Moja osećanja mu nisu bila važna. Jednostavno me je otpisao.“
• „Mi smo cimeri. Izgleda da nikada više nećemo biti bliski.“
• „Poludim, naravno da poludim. On jednostavno ne izgleda kao da mu je stalo, i onda ga udarim. Da, udarim ga. Samo pokušavam da od njega dobijem odgovor, bilo kakav odgovor.“
• „Nisam sigurna da li mu značim. On – kao da me ne vidi. Ne znam kako da doprem do njega.“
• „Da ja ne guram i ne insistiram, nikada ne bismo bili bliski. To se nikada ne bi dogodilo.“