Nikom ni reči – Dragulji Lagune

Ne sedi se skrštenih ruku dok napadaju tebe ili nekog do koga ti je stalo.

„Pogledaj u zvezde, Malecka, vidi ih kako se cakle i sjaje. Neke od njih odavno su umrle ali još uvek svetle na noćnom nebu jer, kao što vidiš, Malecka, baš kao i svetlost zvezda ni ljubav nikada ne umire…“

Bog ima neki smisao za humor.

Naslušao sam se tih sranja kako je „Bolje voleti i izgubiti, nego nikada ne voleti“.

Pitao sam se ko li mi je to poslao ovu poruku, da mu jebem mater pedersku.

Vidite, uspomene nanose bol. A najviše one lepe.

Pogledaj u zvezde, Malecka, vidi ih kako se cakle i sjaje. Neke od njih odavno su umrle ali još uvek svetle na noćnom nebu jer, kao što vidiš, Malecka, baš kao i svetlost zvezda ni ljubav nikada ne umire…“

Čovek se plaši i bolesti i starosti i smrti. Ali ništa od toga nije ni kao jedno zrno te strave koju sam osetio u sebi dok sam posmatrao taj autobus kako odlazi.

Nada, ta zatočena ptica koja je odbijala da umre, konačno je bila slobodna.

Neke stvari spakujemo i potrpamo po ormarima da ih više nikad ne vidimo – ali nam je teško da ih se potpuno otarasimo. Kao što je to slučaj sa snovima