Hamlet

Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу сем код своје куће. Збогом

Дух мог оца, у оклопу? Не. Није добро све.

Да подвала није? Што већ није ноћ!

Ал’ дотле, ти, душо, мируј. Зла ће дела

открити се ма их земља крила цела!

Јер навика скоро жиг природе мења,
па укроти врага, или га избаци
чудноватом снагом

јер у ово време гнојаво од греха,
врлина мора порок молити
за опроштај;

а разумом се воља подводи!

Речи би горе, али мисô оста доле.
Неће се к небу дићи речи голе.

Може ли когод опроштај да тражи,
а корист од свога злочина да држи?
На путима греха у овоме свету
позлаћена рука злочина још може
да измакне правди; и често се још
пљачком злочина купи закон сам.
Ал’ тако није на небу.

Јер да ли – ту треба одговора дати –
љубав срећу или срећа љубав прати?

Намера се као роб сећања јавља;
на рођењу јака, затим слаба здравља,

ОФЕЛИЈА: Кратко је, кнеже.
ХАМЛЕТ: Као женска љубав.