U osami manastira

Moje srce je bilo užarena, tečna masa koja će se, poput naše planete, postepeno hladiti i očvršćivati.

Još uvek postoji nešto što tinja u najvećim dubinama, ali retko izbija na površinu. Reči ljubav, slava, poezija, danas mi ne zvuče kao nekad. Živeti...! Izvesno je da želim da živim jer život, shvaćen upravo onako kakav zbilja jeste, bez preterivanja i obmana, nije uopšte loš kako neki kažu; ali, živeti u senci i biti zadovoljan što je više moguće, bez želja, bez nemira, bez ambicija, s lakoćom biljke koja ujutru uživa u svojoj kapi rose i svom zraku sunca

Blistave stranice jedne lične ispovesti, živopisno začinjene kostumbrističkim slikama, napisane upravo onako kako je Niče definisao dobru prozu „stvaranu po ugledu na poeziju, koja uvek u prelomnom trenutku, trenutku međusobnog preplitanja, tiho utekne na vrhovima prstiju“, dobile su bitku protiv zaborava.

Svuda caruju tišina, osama i zaborav među ovim slavom uznesenim ruševinama. Vera koja je, poput živog ognja, podigla ovu kamenu molitvu, danas se malo-pomalo gasi i trne u grudima. Naš buržujski i pozitivistički vek povinuje se samo kultu boga Novca; zveket zlatnika njegova je omiljena romansa. Ali, prijatelji moji, kafa, taj gorki napitak što hrani moje umorne nerve, već me čeka u šoljici, i dok je ispijam, gutljaj po gutljaj, beležim ove redove koji će biti eho moga glasa i drhtaj moje duše kada se budete okupili u Švajcarskom klubu, na koji toliko mislim u ovoj sablasnoj osami.

Ja zamišljam još nešto, nešto što se ne može iskazati rečima niti prevesti u zvuke ili boje. Zamišljam najživlji blesak svetlosti koja sve obasjava i prožima, u čijem okrilju se svaka tvar presijava i postaje biljurno blistava, a u njenom plamtećem središtu nešto što bismo mogli nazvati svetlošću unutar svetlosti. Zamišljam kako će se zastrašujuća tutnjava oluje rastočiti u duge note prepune nežnosti, u prigušene akorde, u šum krila, u čudesne harmonije lira i psalteriona. Zamišljam nepomične grane, vetar zaustavljen na tren, i zemlju uzdrhtalu od užitka, u drhtaju laganom kao pero, čim bi osetila da njom ponovo hode božanske stope Majke njenog Tvorca, zadivljenu, ushićenu i nemu što će ih načas pridržati na svojim plećima. Zamišljam, napokon, sav nebeski i zemaljski sjaj pretočen u jedinstvenu harmoniju, i u središtu te svetlosti i milozvučja, nebesnu Gospu koja sija poput najživljeg plamena, plamena nad plamenovima unutar buktinje, kao što bi unutar našeg sunca blistalo drugo sunce, neuporedivo sjajnije.

Tamo gde je nemoćna i slikarska paleta sa svojim beskrajnim mogućnostima, šta može moje pero kojem su dostupne samo reči, jadne i nedovoljne da bi se dočaralo nešto što je u biti igra: linija, svetla i senke, vatrometa boja, niza detalja koji se nude kao celina, graje i zvukova što se istovremeno zapažaju, kompozicija koje nastaju i nestaju, neprestanog pokreta, svetlosti koja ranjava, buke koja opija, konačno, života sa svojim mnogobrojnim licima koja je nemoguće sagledati u svim njihovim vrtoglavim izmenama čak ni okom fotografske kamere?

Težina sitnih noćnih sati polako je počela da pritiska; u vagonu je vladala duboka tišina prekidana samo neprestanim i neumoljivim kloparanjem voza, te povremenim dubokim uzdasima našeg usnulog saputnika koji se nadjačavao s mašinom.