L.S. Hilton

Po onome što sam čula o ljubavi, umnogome je slična novcu. U oba slučaja su prisustvo i odsustvo isti – kad je tu, kao i da nije; kad nije tu, stalno ti je na pameti. A i jedno i drugo prate upozorenja, na koja niko ne obraća pažnju.

Nije slučajno što je barok nastao u Italiji. Ovde naprosto ima previše lepote, savršenih vidika, nežno uklopljenih boja na neverovatnoj sredozemnoj svetlosti. Raskoš je preterana, gotovo sramna.

Postoji obmana zvana anamorfna perspektiva. Predmet se naslika iskosa tako da se prava slika vidi tek kad se posmatra s tačno određenog mesta. Najpoznatiji primer je možda Holbajnova slika Ambasadori, gde se bela mrlja u prednjem delu slike pretvara u ljudsku lobanju. Pod se izlizao u Nacionalnoj galeriji, desno od slike, na mestu gde morate da stojite kako biste videli obmanu. Ali mislim da svi veliki slikari stvaraju oblik anamorfnosti. Ako stanete na pravo mesto odjednom izgleda kao da ste upali u sliku. Na trenutak postojite na dva mesta, unutra i napolju, kvantna obmana. Nijedno stanje ne može da postoji nezavisno od drugog. Tako sam bila u Rimu i u Mateovom krevetu, udvostručena.