L.S. Hilton

Po onome što sam čula o ljubavi, umnogome je slična novcu. U oba slučaja su prisustvo i odsustvo isti – kad je tu, kao i da nije; kad nije tu, stalno ti je na pameti. A i jedno i drugo prate upozorenja, na koja niko ne obraća pažnju.

Nije slučajno što je barok nastao u Italiji. Ovde naprosto ima previše lepote, savršenih vidika, nežno uklopljenih boja na neverovatnoj sredozemnoj svetlosti. Raskoš je preterana, gotovo sramna.

Uostalom, već sam ti rekao da nisam pandur. A i zainteresovao sam se. Za tebe, hteo sam da vidim kako će ispasti.“

Ali ako zaplačem, možda neću moći da prestanem. To ne smem da dozvolim.

Moć je mnogo delotvornija kad je tiha.

Jednom sam negde pročitala da bi ljudi manje brinuli o tome šta drugi misle o njima kad bi shvatili koliko retko oni pomišljaju na njih.

Ispijena koža mu je visila sa čela ispunjenog botoksom, iz koga je virilo nekoliko pramenova pažljivo ušivene kose čudne boje kane. Možda je to jedino što novac ne može kupiti, pomislila sam. Bez obzira na to koliko kinte uložite, presađena kosa i dalje izgleda kao nuklearna katastrofa.

Umeo je da razgovara sa ženama, to mu moram priznati, lako je delio komplimente, ogovarao, pitao za moje mišljenje i pravio se kao da obraća pažnju na moje odgovore.

Ako sam kao žena išta naučila, onda je to da je najbolje da se pravim glupa kad sumnjam u nešto.

Kad ste niko i ništa i dolazite niotkuda, najbolje je da znate svoja ograničenja.