Jesper Jul

Čini mi se da se nalazimo na moralnoj nizbrdici i više nije moguće da se zaustavimo.

Ali šta su uopšte vrednosti? Odgovor je dvojak: to su misli i ideje kojima pridajemo veliki značaj i koje određuju naše svakodnevne postupke i razmišljanja.

Savremeni roditelji se često ne osećaju dobro pri pomisli da poseduju moć nad svojom decom i prezaju od toga da je iskoriste – s nesrećnim posledicama. Deca na svet nesumnjivo dolaze s velikom mudrošću, ali bez iskustva, i potrebni su im autoritet i vođstvo odraslih. U toj tački su porodice veoma slične drugim organizacijama: ako se oni koji imaju moć ponašaju kao da je nemaju, to škodi blagostanju svih i smanjuje produktivnost.

Naše potrebe nam najjasnije postaju onda kad nisu ispunjene. Svoje granice upoznajemo samo onda kada ih neko ne poštuje, a karakter i dubinu svojih osećanja najbolje prepoznajemo kad izgubimo tlo pod nogama. Zahvaljujući tome, postajemo pametniji, ali pre svega raste naša sposobnost empatije, kao i naša sposobnost da prihvatimo individualnost drugih ljudi

Lična odgovornost: sposobnost i volja da se razmišlja o sopstvenim postupcima i odlukama i da se ispita njihova opravdanost.

Ako neko donosi defanzivne odluke da bi izbegao sukob – to uvek ima za posledicu da se sukob još više pojačava. Suočavanje s problemom može da se odloži, ali ne i da se izbegne.

Deca će osećaj odgovornosti razviti samo ako su roditelji spremni da ih puste da ponesu odgovornost.

Deca ne znaju šta im je potrebno; ona znaju samo šta žele! Ako roditelji počnu da se ravnaju prema dečjim željama, deca ne dobijaju ono što im je potrebno.

U porodici je moć u rukama roditelja – kako konkretna, ekonomska i društvena moć, tako i – pogotovo – psihološka moć, što znači odgovornost za ton ophođenja, za raspoloženje i atmosferu. U porodici u kojoj se ta odgovornost prepušta deci, njeni članovi se veoma loše razvijaju.

Umesto da živimo u stalnom strahu od sledećeg sukoba, ili da se neprestano moramo boriti da ga izbegnemo, potrebna nam je sposobnost da napravimo razliku, i to između onoga što dolazi spolja – od stručnjaka, roditelja, prijatelja i članova porodice – i onoga što odgovara našim ličnim uverenjima. Potrebna nam je, dakle, neka vrsta smernica u vidu sopstvenih vrednosti.