Igor Solunac

Kakvu to brigu nisam mogla odagnati, SADA SAM OVDE, SVOJA NA SVOME, U SAVRŠENSTVU IZVAN VREMENA, OVDE SEDIM. Budi srećna! Trudna sam žena svog muža pisca, a to sam i htela, zar ne?

Dan mi se protivio, onako kako bi trebalo da dani to čine. Osetila sam obećanje u grudima, naslutila hirovitost decembra, vezivala crvene svilene tračice oko zavesa, igrala se s Fridom, koja me je zapravo zabavljala, i rešila kako bi ovako trebalo da izgledaju dani koje Tedova supruga provodi kod kuće.

Osetila sam kako je Tedova stipendija okrunila moju što sam je dobila za drugu polovinu leta i za koju sam unapred završila delo. Roman sam, u nedostatku mašte, nazvala Stakleno zvono.