Ketrin Mej

„Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“
*

Nismo odgajani da prepoznamo zimu u nama ili da priznamo njenu neminovnost. Ne. Obično je doživljavamo kao poniženje, nešto što treba prikriti od sveta da ga ne bismo previše šokirali. U javnosti se ponašamo kao da je sve u redu, a u samoći tugujemo; pretvaramo se da ne vidimo tuđu patnju. Svaku zimu koja nas zadesi tretiramo kao sramotnu anomaliju koja treba da bude skrivena ili ignorisana. Tako smo napravili tajnu od nečeg potpuno normalnog, što se svakome dogodi. I tako smo onima koji proživljavalju težak period u svom životu, svoju zimu, dodelili status parija, primoravajući ih da odustanu od svakodnevnog života da bi prikrili neuspeh. Ali to nas skupo košta. Zime donose duboke spoznaje o našoj zajedničkoj, ljudskoj egzistenciji i iskustvima. Mudrost prebiva u onima koji su preživeli svoje zime.

„Ovo je oblik dobre priče“, kažem. „Ovo je početak, ovo kraj. A u sredini, vidiš, uvek je najniža tačka. Zove se nadir: trenutak u kome je sve toliko loše da jednostavno ne možeš ni da zamisliš izlaz.“

Bert je neko vreme proučava. „Znači tu smo mi“, kaže i pokazuje na samo dno krive. „Ovde.“

Više nisam sigurna o kojoj krivi pričamo, o našoj ili Harijevoj, ali pretpostavljam da su obe iste. „Da“, odgovaram, a onda pomeram olovku malo udesno. „A borba počinje ovde.“

„Znači, posle toga je sve bolje?“

„Ne sasvim. Ima uspona i padova. Ali od tog trenutka junak priče traga za rešenjem. Uprkos svim preprekama na koje nailazi, napreduje.“