Ketrin Mej

„Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“
*

Nismo odgajani da prepoznamo zimu u nama ili da priznamo njenu neminovnost. Ne. Obično je doživljavamo kao poniženje, nešto što treba prikriti od sveta da ga ne bismo previše šokirali. U javnosti se ponašamo kao da je sve u redu, a u samoći tugujemo; pretvaramo se da ne vidimo tuđu patnju. Svaku zimu koja nas zadesi tretiramo kao sramotnu anomaliju koja treba da bude skrivena ili ignorisana. Tako smo napravili tajnu od nečeg potpuno normalnog, što se svakome dogodi. I tako smo onima koji proživljavalju težak period u svom životu, svoju zimu, dodelili status parija, primoravajući ih da odustanu od svakodnevnog života da bi prikrili neuspeh. Ali to nas skupo košta. Zime donose duboke spoznaje o našoj zajedničkoj, ljudskoj egzistenciji i iskustvima. Mudrost prebiva u onima koji su preživeli svoje zime.

„Ovo je oblik dobre priče“, kažem. „Ovo je početak, ovo kraj. A u sredini, vidiš, uvek je najniža tačka. Zove se nadir: trenutak u kome je sve toliko loše da jednostavno ne možeš ni da zamisliš izlaz.“

Bert je neko vreme proučava. „Znači tu smo mi“, kaže i pokazuje na samo dno krive. „Ovde.“

Više nisam sigurna o kojoj krivi pričamo, o našoj ili Harijevoj, ali pretpostavljam da su obe iste. „Da“, odgovaram, a onda pomeram olovku malo udesno. „A borba počinje ovde.“

„Znači, posle toga je sve bolje?“

„Ne sasvim. Ima uspona i padova. Ali od tog trenutka junak priče traga za rešenjem. Uprkos svim preprekama na koje nailazi, napreduje.“

Neke zime nam se sporije prikradaju, dolaze sa raspadanjem veze koje se odužilo, sa postepenim nagomilavanjem odgovornosti jer nam roditelji stare, sa svakodnevnim upornim gubljenjem pomalo samopouzdanja. Neke su zastrašujuće iznenadne, kao kad jednog dana otkrijete da se vaše znanje i umeće smatraju zastarelim, da je kompanija za koju radite bankrotirala ili da je vaš partner zaljubljen u nekog drugog. Kako god dođe, zima obično stiže nepozvana, usamljenička je i strašno bolna.

Emocionalno smo prijemčivi i za vrela leta i tmurne, mračne zime, za nagle promene temperature, za svetla i senke. Čak i kad bismo mogli, nekom nečuvenom sposobnošću vladanja sobom i čistom srećom, da održimo zdravlje i sreću celog života, svejedno ne bismo mogli da izbegnemo zimu. Naši roditelji će ostareti i umreti, doživećemo sitne izdaje svojih prijatelja, mahinacije sveta na kraju će se obrušiti na nas. Negde usput, i mi ćemo zabrljati. Zima će se tiho došunjati.

Duhovi jesu deo atmosfere straha Noći veštica, ali naša ljubav prema pričama o duhovima otkriva neuporedivo krhkiju želju: da ne izbledimo tako lako iz ovog života.

Preko zemlje tragovi

Istopljenog snega na izmaku

Gavrani u gnezdima se prepiru

Sa vrhova bresta posmatraju,

Nežno kao cveće na travnjaku,

Što mi pri zemlji ne vidimo, zime prolaznost.

Edvard Tomas, „Otopljavanje“

Svako se u nekom razdoblju svog života suoči sa zimom u sebi i nužnošću prezimljavanja. Neko češće od drugih.

Zima, to je kada vam je iznutra hladno, ledeno. Kada ste prepušteni sebi.

Mudrost prebiva u onima koji su preživeli svoje zime.

Ponašati se krajnje staromodno – usporiti tempo života, pustiti da vam se slobodno vreme produži, odmarati se, dovoljno spavati – radikalno je ovih dana, ali neizrecivo bitno. To je prekretnica koja nam je svima poznata, trenutak kada treba da odbacimo svoju staru kožu, da se menjamo. Ako je odbacite, ogolićete sve bolne nervne završetke i bićete toliko osetljivi da ćete neko vreme morati da se starate o sebi. Ako je ne odbacite, onda će stara koža otvrdnuti, srasti oko vas.

To je jedna od najvažnijih odluka koju ćete ikada doneti.