Osvetnici i klevetnici

оно што други не схватају.

Спојити неспојиво у једну личност, дати шизофреном друштву шизофреног шамана и критичара у једном, допреће до душе жирија која вапи да награди рукопис који нико не разуме. Тако ће и себе уздићи – илузијом да разумеју

„Освета је препуштање гријеху, а опрост је умножавање добра“, сетио се очевих речи. Али то важи за људе.

„Нема слободе, мој Батке, а само сам то желео“, изусти. „Живот је борба за слободу, коју никад нећемо добити. Ја сам се борио да стекнем нешто, а сад се борим да то сачувам. Изгледа да је слободан човек само онај који нема ништа.“

Чудно је како некад све може да постане ништа, а ништа никад не може да буде све,

Као што то обично бива, када надређени хоће да мучи потлаченог, он пронађе било какав разлог и од њега створи препреку која се може премостити само на један начин – кажњавањем

подјебавање зарад забаве, али сујету није могао да обузда.

Максим се сети колико је Батке био уплашен кад му је ударио шамар иако није имао шта да изгуби осим зуба. А човек пред њим, који губи све једним снимком, насмејан је, самоуверен и неумољив.

То га одушеви. И он жели да буде такав, иако је доскоро само хтео да га људи воле и цене као Баткета. Али схвати да је то давно превазишао. Он ће сада да се угледа на Крлета.

Неуспех се не прашта, као ни успех, додуше, ко је успео, може да плати привид опроштаја оличен у величању и дивљењу, док год постоји корист.

Тамо где нема догађаја и дешавања срамота траје дуже, чак и годинама, све док је нека нова и већа не опере или баци у заборав.