Nestrpljivo srce

te čudne prosidbe nastao je retko srećan brak. Uvek baš suprotnosti, ako se tačno dopunjuju, daju najpotpuniju harmoniju, i često se naizgled najčudnije pokaže kao najprirodnije

io i koja me je svojom patnjom uputila u tu delotvornu magiju saosećanja.

više ne budi nemaran, ne budi ravnodušan; uzdiži se požrtvovanjem, bogati se srađanjem sa svakim udesom, saosećanjem i sapatnjom u svakom bolu

elja da pevam, da učinim nešto bezumno. Tek kada čovek postane svestan da i drugima nešto vredi, tek onda oseti vrednost i smisao svoga postojanja.

nijedna krivica nije zaboravljena dokle god savest za nju zna.

Neopravdano je voleti zdrave, sigurne, ponosne, vedre, radosne – njima to nije potrebno. One primaju ljubav, oholo i ravnodušno, samo kao iskaz uvažavanja, kao obaveznu dužnost. Njima je odanost drugog bića samo dodatak, ukras u kosi, grivna na ruci, a ne sav smisao i blaženstvo života. Ljubavlju se može istinski pomoći jedino onima koje su od sudbine uskraćene, jedino pometenim, zapostavljenim, nesigurnim, nelepim, poniženim. Ko im posveti svoj život, naknadi ono što im je život oduzeo. Samo one znaju da vole i budu voljene kao što treba voleti: zahvalno i smerno

onda čovek, ako ma i jednom jedinom pomogne, stvarno ispunjava smisao svog života, onda zaista vredi za druge žrtvovati se do kraja svoje snage, pa i preko toga. Onda bi svaka žrtva bila pravedna; pa i sama laž, ako druge usrećava, bila bi važnija od istine.

Koga je sudbina jednom pozledila, on zauvek ostaje ozledljiv.

Mora čovek najzad znati da li je samo tupo i glupo životario ili je za nešto živeo.

Uvek sam dotle, mlad i nedovoljno iskusan, smatrao da su ljubavna čežnja i muka najgora patnja srca. U ovom času, međutim, počeo sam naslućivati da postoji i druga patnja, možda još ljuća od čežnje i požude – biti voljen protiv svoje volje, a ne moći braniti se od navale te strasti.