Tunel

pretvorila u nekakav luksuz kojim sam se ponosio; a bio sam u ovoj drugoj fazi svoje ljubavi, u kojoj je počelo iskrsavati hiljadu teškoća; to je otprilike onako kao neko ko umire od gladi, bezuslovno prihvata bilo šta, da bi kasnije, kad zadovolji najneophodnije, počeo sve više da se žali na nedostatke i štetnost toga. Viñao sam poslednjih godina emigrante, koji su dolazili ponizno kao oni koji su pobegli iz koncentracionih logora, kako prihvataju bilo šta da prežive, i kako veselo obavljaju i najniže poslove; ali je dosta čudno da jednom čoveku nije dosta što je izbegao mučenje i smrt pa da zadovoljno živi: jer čim počne ponovo da se oseća sigurnim, odmah ponos, oholost i nadmenost, što je na izgled zauvek bilo uništeno, opet počinju da se pojavljuju kao životinje koje su se, preplašene, bile razbežale; pa se na odreñeni način ponovo pojavljuju sa više nestašluka, kao da se stide što su tako nisko pale. Nije teško da se u takvim prilikama ispolji nezahvalnost i neodavanje priznanja.

Ali u tom trenutku, kao i u drugim sličnim, osećao sam se usamljen zbog svojih osobina, zbog svojih prljavih dela. U takvim slučajevima osećam da je svet dostojan prezrenja, ali shvatam da sam i ja deo njega. U takvim trenucima obuzima me bes samouništenja, uljuljkujem se iskušenjem samoubistva, opijam se, tražim prostitutke ... I osećam izvesno zadovoljstvo dokazujući svoju vlastitu niskost, potvrñujući da nisam bolji od prljavih čudovišta koja me okružuju.

Vratio sam se kući s osećanjem potpune usamljenosti.

Uglavnom, ovo osećanje da si sam na svetu javlja se pomešano sa ponosnim osećanjem superiornosti: omalovažavam ljude, čine mi se prljavi, ružni, nesposobni, zavidni, prosti, škrti; ne plaši me moja usamljenost, ona je skoro olimpijska.

Čudno je to, ali život je stvaranje budućih sećanja; ovog trenutka ovde uz more znam da pripremam tanana osečanja koja će mi jednog dana doneti melanholiju i očaj.

Osetio sam ono što sam često osećao od onog trenutka u salonu: da je ona biće slično meni.

Zaboravio sam svoja neplodna razmišljanja i svoje svirepe zaključke. Počeo sam da zamišljam njeno lice, njen pogled — onaj pogled koji me je podsećao na nešto što nisam mogao da odredim — njen duboki i melanholični način rezonovanja. Osetio sam da se nepoznata ljubav, koju sam pothranjivao godinama usamljenosti, usredsredila na Mariju. Kako sam mogao pomišljati na tako apsurdne stvari?

Dakle, trudio sam se da zaboravim sve svoje glupe zaključke u vezi sa telefonom, pismom, imanjem, Hunterom.

Ali nisam mogao.

Meñutim, želim da kažem da se ne ponosim ovom osobinom. Znam da je to jedan dokaz nadmenosti, a znam isto tako da je duša često pružala utočište gramzivosti, bezobrazluku, nezasitosti i prostakluku. No rekao sam da nameravam da ispričam ovu priču sa punom objektivnošću, pa tako ću i učiniti.

Dogañalo mi se nešto vrlo čudno: gledao sam sa simpatijom ceo svet. Mislim da sam rekao da nameravam da ovo izložim objektivno, i sad ću vam dati prvi dokaz priznajući jednu od svojih najvećih slabosti: uvek sam gledao s antipatijom i gotovo sa odvratnošću na ljude, naročito u gomili; nikad nisam podnosio plaže leti, fudbalske utakmice, trke, manifestacije. Bili su mi vrlo dragi neki ljudi i neke usamljene žene, prema nekima sam osećao divljenje (nisam zavidan), prema drugima sam gajio stvarne simpatije; prema deci sam uvek osećao nežnost i sažaljenje (naročito kada sam razmišljajući nastojao da zaboravim da će na koncu postati ljudi kao i svi drugi); ali, uglavnom, uvek sam prezirao ljudski rod. Nemam ništa protiv da priznam da ponekad nisam ceo dan jeo, ili po celu nedelju slikao zbog toga što sam posmatrao neku karakternu crtu; neverovatno je do kog stepena gramzivost, zavist, bezobrazluk, prostakluk, nezasitost i uopšte sve ove osobine zajedno, koje čine nesrećnim ljudski život, mogu da se vide na jednom licu, u načinu hoda, u jednom pogledu. Čini mi se da je prirodno što posle jednog takvog susreta nemam volje da jedem, da slikam, pa ni da živim.

Osećao sam se prilično glupo: to niukoliko nije bio moj način. Duboko sam se zamislio: možda nisam razmišljao? Naprotiv, moj um je stalno razmišljao, kao računska mašina; na primer, u ovoj istoj priči, zar nisam mesecima razmišljao i preturao po pretpostavkama i klasificirao ih? I nisam li, na izvestan način, najzad našao Mariju zahvaljujući mojoj sposobnosti da logično mislim? Osetio sam da sam blizu istine, vrlo blizu, a bojao sam se da je ne izgubim: uzmučio sam se. Viknuo sam:

— Nije to zbog toga što ne znam da mislim! Naprotiv, uvek mislim. Ali zamislite kapetana broda koji u svakom trenutku matematički odreñuje svoj položaj i drži pravac prema cilju sa neumoljivom strogošću, ali koji ne zna zašto ide prema tom cilju, da li razumete?

Fizički nije izgledala da ima više od dvadeset šest godina, ali je u njoj bilo nečega što je odavalo njene stvarne godine, nečeg tipičnog za osobu koja je mnogo živela; to nisu bile sede vlasi niti ikakav čisto materijalni znak, nego nešto neodreñeno i sigurno duhovno: možda pogled, ali do kog stepena se može govoriti da je pogled jednog ljudskog bića nešto fizičko?; možda način na koji stiska usta, pa, iako su usta i usne fizički elementi, način na koji se stiskaju i izvesne bore takoñe su duhovni elementi. Nisam mogao utvrditi u tom trenutku, a ne mogu to utvrditi ni sada, šta je to, konačno, što je davalo ovaj utisak o godinama. Mislim da bi to mogao biti i način na koji je govorila.

Sujete ima tamo gde je najmanje očekujemo: uz dobrotu, uz samoodricanje, uz velikodušnost